0
U subotu 4. novembra ove godine navršiće se pune dve decenije od kako je na Partizanovom stadionu gostovao Real Madrid, sa možda najskupljim timom svih vremena. Dovoljno je reći: Iker Kasiljas, Roberto Karlos, Mičel Salgado, Dejvid Bekam, Luis Figo, Raul Gonzales, Ronaldo (onaj pravi, zvani “Zuba”), Zinedin Zidan...
Bilo je to u okviru grupne faze Lige šampiona u sezoni 2003/04, u kojoj su na Stadionu JNA, osim madridskih „galaktiosa“, još gostovali Porto (te sezone predvođen Žozeom Murinjom osvojio Ligu šampiona) i Marsej (koji je sa Didijeom Drogbom bio finalista Lige Evrope).
Oni čijim venama teku samo crna i bela krvna zrnca i dan danas žale što se te prohladne novembarske noći slavni Real provukao sa nerešenim rezultatom (0:0). Još se pamte “zicer” i promašaj Saše Ilića pred kraj meča, kad je ispred sebe imao samo prazan gol, nekoliko situacija u kojima je Ljubinko Drulović šutirao umesto da kao mnogo puta pre i posle toga asistira, projektili Ivice Ilieva, Nikole Malbaše i Alberta Nađa…
Imao je i “kraljevski klub” nekoliko odličnih prilika, međutim sjajno Partizanovo izdanje upotpunio je nesavladivi Đorđe Pantić. Plus jedino zvučno ime našeg šampiona Taribo Vest, ako se ne računa svetska fudbalska legenda na klupi crno-belih Lotar Mateus.
Večeras će fudbaleri Partizana na istom stadionu pokušati da protiv azerbejdžanskog predstavnika Sabah Baku, čiji sastav ne bi mogli da izgovore ni svi sportski novinari Beograda đuture, nadoknade dva gola zaostatka iz prve utakmice i nekako se plasiraju u naredno kolo kvalifikacija za UEFA Ligu konferencija.
Pročitajte još jednom ovaj pasus, pa razmislite da li je potreban bilo kakav komentar… Što reče moj prijatelj Srđan Dživdžanović nije problem što neki posprdno ovo takmičenje nazivaju “Kup Lilijane Ronketi” (pisao sam o tome prošlog četvrtka), nego je problem što Partizan igra na tom nivou evropskog fudbala, odnosno više ni tu ne može da prođe…
Nisam baš siguran da će dvojac na čelu stručnog štaba Igor Duljaj i Albert Nađ preživeti do 4. novembra, jer se u Partizanu problemi kriminalne uprave, loših rezultata, promašenih akvizicija i otuđenih navijača već godinama ”rešavaju” smenom trenera. Zbog toga ne mogu da sačekam godišnjicu utakmice kad je Beograd bio centar fudbalskog sveta, pa da objavim priloženu fotografiju, na kojoj držim loptu upravo sa njihovim potpisima.
PROČITAJTE JOŠ
A priča je još bolja. Fudbalski trener Igor Đokić, koga sam ovog leta sretao na igralištu FK Rakovica, klincima iz svoje fudbalske škole na početku obavezno ispriča kako je kao Partizanovo dete dodavao loptu učesnicima te nezaboravne utakmice, kako je bio na nekoliko koraka od Bekama, Figa, Zidana, Ronalda…
Posle utakmice dok su sakupljali lopte, on je jednu primetio negde ispod severne tribine i misleći da ga niko ne vidi, sakrio je ispod trenerke. Kad je stigao do ulaza, legendarni ekonom crno-belih Ćamil Asani (1934-2019) mu je namignuo i rekao: “Neka, nek ti bude. Takvu uspomenu čuvaćeš dok si živ!”
Igor je sutradan krenuo na trening prvog tima, sa namerom da mu se na loptu potpišu svi prvotimci Partizana, ali je malo zakasnio pa je “uhvatio” samo Igora Duljaja i Alberta Nađa, koji su i tada bili nerazdvojni drugari.
Ne verujem da će bilo ko od dečaka koji večeras budu stajali na atletskoj stazi u Humskoj poželeti da na sličan način zapamti utakmicu sa timom iz dalekog Bakua. U sveopštem srozavanju života u Srbiji, uništavanje FK Partizan je izuzetno značajna stavka, što je svakako tema za posebno razmatranje. Ako nam zbog toga unapred brišu prilike za nove uspomene, ove stare nam ipak niko ne može oduzeti!