U knjizi mog prijatelja Milana Pajevića „Tamo je trebalo da te rodim“ („Prometej“, Novi Sad, 2022.) ima jedna lepa priča pod naslovom „Zašto nismo igrali u finalu u Čileu“.
Reč je o Mundijalu od pre tačno šest decenija i čuvenoj utakmici Jugoslavije sa Zapadnom Nemačkom. To je bilo treći put zaredom da se ove dve reprezentacije sastaju u četvrtfinalu, u Švajcarskoj 1954. i Švedskoj 1958. pobedili su Uve Zeler i ekipa, da bi se u nedelju 10. juna 1962. u Santjago de Čileu Riječanin Petar Radaković upisao u istoriju, sve sa čalmom na glavi.
PROČITAJTE JOŠ:
Uoči Mundijala 2010. u Južnoj Africi, na molbu Slaviše Lekića, napisao sam tekst za magazin „Status“ pod naslovom „Jugoslaviju su uništili penali“, u kome sam se prisetio svih bitnih momenata u mom životu vezanim za svetska fudbalska prvenstva. Od slušanja radio prenosa sa čitavim komšilukom u sirotinjskom dvorištu na Čukarici i čuvenog „gol, gol, gol“ Radivoja Markovića (protiv Paragvaja, 1958.) do nagradnih igara koje sam organizovao kao urednik ili direktor (1986 – „Duga“, 1990 – „Borba“, 1994 – „Vreme“ i 1998. godine u „Našoj Borbi“).
Ova nagradna igra u „Dugi“ bila je prva zvanična kladionica u Jugoslaviji. Da su tada Španci postali svetski prvaci, nekom tipu koji je na njih i kvotu 1:40 stavio pozamašnu svotu novca, morali bismo da isplatimo sedmomesečni fond plata svih nas u ovoj izdavačkoj kući. Na moju sreću, u četvrtfinalu su ih izbacili Belgijanci…
Iako sam 1978. za „Večernje novosti“ napisao izveštaj sa finalne utakmice Argentina – Holandija (3:1), jer se utakmica završila kasno da bismo čekali našeg izveštača Batu Gvozdenovića, prvi put sam tek sada, u 74. godini života, u prilici da uživo posmatram neku utakmicu Svetskog prvenstva.
Ko zna, možda danas budem srećne ruke!
BONUS VIDEO: Šta očekujete od srpskih fudbalera na mundijalu?