0
Pre sedam dana sam u tekstu pod naslovom "Sto grama empatije, za poneti" napisao kako "živimo u vremenima gde nema empatije, gde je čovek nahuškan na drugog čoveka – gde je čovek čoveku vuk; saterani u prazan prostor, živimo u čeljustima praznine, koja nas guta i radi sa nama šta hoće".
I danas ću ponoviti da je to nedavno rekao Zoran Kostić „Cane“, frontmen „Partibrejkersa“, urbani pesnik sa istančanim osećajem za pravdu, u intervjuu za nedeljnik “Vreme”. Tom prilikom sam napisao da se u zemlji Srbiji već godinama svaki prostor za bilo kakvo ispoljavanje empatije ubija sa samo tri reči: „Da, pa šta?!“
O tome mi je više puta pisao Radovan Cvetanović iz Niša, koji već godinama pokušava da nekako pomogne od svih ostavljenoj Zorici Vučković iz sela Drajinac kod Svrljiga. Nju su, iako živi bez noge, bez plućnog krila, sa dijabetesom, u polusrušenoj kući, iz tamošnjeg Centra za socijalni rad obišli samo jednom u poslednjih osam godina.
Osim gospodina Cvetanovića, gotovo da nikog nije briga za „tamo neku Zoricu“, koja da bi povremeno dobila jednokratnu pomoć od 3.000 dinara (i slovima: tri hiljade) treba lično da dođe u Centar za socijalni rad, popne se vijugavim brodskim stepenicama na sprat, gde se takvi zahtevi predaju, možda i zbog toga da bi svaki drugi nevoljnik unapred odustao. I usput potroši za taksi, jer drugog prevoza nema, polovinu te sume!
PROČITAJTE JOŠ:
Napisao sam tada i to je prilično naljutilo neke koji redovno prate ova „primećivanja“ (kako je svojevremeno moje svakodnevne zapise „krstio“ legendarni Radivoje „Lale“ Bojičić) da je možda i zbog takvih „ušteda“ svrljiški Centar nedavno dobio i plaćeno obezbeđenje, pa sad ne može tek tako sirotinja ni da priđe sve brojnijim službenicima…
Danas je Zoričin 34. rođendan. Ako ove jeseni i zime ne strada u kući koja svakog časa može da se uruši, ja više neću pisati o njenom „slučaju“. Samo ću vas pozvati da, umesto jalovih komentara “toga ima na svakom koraku” ili zgražavanja tipa „ljudi, jel’ to moguće“ učinite napor i „sto grama empatije za poneti“ zamenite uplatom bar hiljadu dinara na račun za pomoć, otvoren u banci Poštanska štedionica u Svrljigu (200-122235602-67), a može i postnetom (broj telefona za pomoć 061/319-4134).
I četvoro ako se odazove, to je više nego što bi dobila od famoznog Centra za socijalni rad opštine koja pola budžeta skrka u “Belmužijadu”, manifestaciju koja predstavlja “tradiciju i kulturno nasleđe svrljiškog kraja, kroz prikaze običaja, nošnju, muziku, narodne i izvorne instrumente, tradicionalna jela i specijalitete, ali i ono što Svrljig danas, kroz svoje privredne potencijale i prirodne lepote može da ponudi”. A onda se tu nađe i neka para za pokriće svadbi u familiji nekih lokalnih moćnika…
Na to da, dok se mi bavimo nečim drugim prolaze kamioni i avioni”, na svoj način je ovog vikenda ukazala i moja omiljena tviterašica Stefani Alex, koja sama za sebe, ne mareći mnogo za famoznu “rodnu ravnopravnost”, kaže da je osnivač i koordinator pokreta “Promeni život”:
„Dva dana se razvlači karikatura i međunožnje jedne kreature, ‘pesme’ plaćene 1,5 miliona evra novcem građana Srbije, stajling kao i karikatura iste osobe! Na sve to padaju podjednako i pozicija i opozicija!
Za to vreme: umrlo je troje dece jer nije na vreme skupljen novac za lečenje, stigli su pljačkaški računi za struju, otimanje Slavije pred očima svih, predsednik države u svim svetskim novinama nazvan najgorim mafijašem, dizel više od 200 dinara najskuplji u regionu a i šire, deca kreću u školu neka im je Bog u pomoći, cene svakoga dana sve gore, ne zna niko koliko imamo novca uopšte u rezervi i koliko dugujemo…“
Neko će reći „da, pa šta“, ali ja njen komentar prepisujem i potpisujem: „Da li ste normalni, bre, više???“
BONUS VIDEO: Protest protiv nasilja u Beogradu
