Piše Ivan Mrđen: Na vest o smrti Cige Sekulića

Kad sam to pregurao nekako mi bilo lakše da se vratim u “proizvodnju”, pa sam poslednjih 17 godina staža i evo još malo pa deset penzionerskih proveo što uređujući, što pišući za novine i portale. U međuvremenu se i prosečni novinarski vek malo produžio, ako ne računamo mučki likvidirane koleginice i kolege, poput Dade Vujasinović (1964-1994), Slavka Ćuruvije (1949-1999), Milana Pantića (1954-2001)...

* * *

Vremenom smo došli u paradoksalnu situaciju da brže umiru, nestaju i propadaju novine. Kad je 20. juna 2005. izašao 3.000. broj Blica napisao sam da ako se nekome čini da tih tri hiljade brojeva nisu nešto naročito, neka ima u vidu da je od 16. septembra 1996. do tog jubileja, iz različitih razloga, prestalo da postoji čitavo tuce dnevnih listova: Demokratija, Naša Borba, Građanin, Dnevni telegraf, Dnevne novine, Nacional, Politika ekspres, Marka, Jutarnje ogledalo, Centar, beogradsko izdanje frankfurtskih Vesti i Balkan. Posle toga su sličnu sudbinu doživeli i Press, Gazeta, San, Sutra, Glas javnosti, Pravda, crvena Borba, Biznis...

Petnaest meseci kasnije, kad je u septembru 2006. iznenada preminuo sjajan novinar i urednik, moj prijatelj Zoran Bogavac ispratio sam ga sledećim zapisom, gotovo epitafom:

Ne događa se često da na večni počinak ispratimo tako sjajnog novinara i još boljeg urednika, a da to ne mogu da zapišu ni jedne novine, koje je stvorio ili uređivao u vreme njihovih najvećih tiraža. Juče je sahranjen Zoran Bogavac (1947 - 2006), a sve što je uradio i po čemu će ga pamtiti umrlo je mnogo pre njega: Zum, Reporter, Duga, DEM, Politikin svet, Ekspres, Glas nedelje... Tačnije: svi ti listovi počeli su da umiru onda, kad su ostajali bez njega.

* * *

Danas će tačno u podne na Novom groblju kolege novinari i sportska javnost ispratiti na poslednje putovanje Jovana Cigu Sekulića (1953-2022), dugogodišnjeg novinara Sporta, predsednika Udruženja sportskih novinara i tehničkog direktora više fudbalskih klubova.

Iako je poslednje godine karijere odradio u Glasu javnosti i Večernjim novostima, Sekulić će ostati zapamćen po ogromnom doprinosu ugledu svog matičnog lista, koji je izlazio od 5. maja 1945. do septembra 2016. godine. Jedan je iz plejade mlađih novinara zbog kojih se ovo slavno ime jugoslovenskog i srpskog žurnalizma nije vezivalo samo za legende poput Ljubomira Lovrića, Todora Bulje, Miodraga Vučinića, Miše Vasiljevića, Slave Vujovića…

U tom smislu je njegova sudbina slična Bogavčevoj. Utkao je čitavog sebe u jedne novine, a onda njih nema da zabeleže njegov prerani odlazak…

* * *

A možda bi neki od preteklih ispisnika ili mlađih kolega kojima je Ciga bio uzor napisao nešto slično njegovom tekstu na vest o smrti Siniše Mihajlovića (1966-2022):

“Jedan čovek je uspeo da ujedini čitav svet. Srbin iz Borova sela, Siniša Mihajlović. Naša Barbika je morala da ode u raj, da bi ovaj ludi, nenormalni, cinični i pokvareni svet, stao iza jednog čoveka. Zar je morao da se preseli na onaj svet da bi čitav svet shvatio da postoji i ljubav i postojanost i moral i hrabrost i… mogao bih da nabrajam do sutra ili prekosutra…

Sinišu sam upoznao krajem 1990. godine, kad je došao u Crvenu zvezdu, mada smo se viđali, istina povremeno, i dok je sa Vojvodinom jurišao ka šampionskoj tituli.

Lice blago, dečačko, oči igraju nemirno kao na ulju, ali ponašanje tvrdo, za mnoge i odbojno. Da li je to bio odraz onog što mu se izdešavalo u ranoj mladosti, da li mu je onaj prokleti rat stvorio tu odbrambenu, mažino liniju, koju je retko ko mogao da probije. Nije bio od onih koji su se družili sa novinarima da bi imao obezbeđeno mesto u medijima, naravno uglavnom prošarano lepim rečima i visokim ocenama, ne, Miha ih je uvek držao na distanci, jednostavno, nije se mešao u naš posao niti je ikada nešto tražio ili ne daj Bože zahtevao.

Miha je oduvek bio svoj, pa je svoj život i intimu krio iza visokih bedema fudbalske tvrđave, jer nije hteo da svoj talenat traći na neke manje ili više istinite priče. Svoj krug prijatelja je čuvao, ljubomorno, kao i svoju porodicu, štiteći je na taj način od ‘spoljnog sveta’ koji je umeo i da se meša, izmišlja i povređuje...”

Priča o karakteru postoji koliko i svet broji godina, a Miha je bio sinonim za poštenje, čovek od reči, ne retko svojeglav i tvrdoglav. Ali, nikad nije odustajao od svoje vizije, ideje i onda kad je znao da nije u pravu i da će mu se ta bahatost obiti o glavu. Ne, on je išao i glavom kroz zid ne bi li stigao do zacrtanog cilja. Zato je bio voljen, čak i od onih koji mu nisu bili naklonjeni, zato što su ga poštovali i u onim momentima kad je bio ljut i prek znajući da je on bio jedini koji je mogao da pomiri i anđele i đavole.”

* * *

Bard srpskog novinarstva Predrag Milojević (1901-1999) govorio je da “čovek vredi onoliko koliko je u stanju da otpiše ono što u njemu ne vredi”. Preneo sam veći deo Sekulićevog teksta o Siniši Mihajloviću, upravo iz uverenja da je Ciga bio jedan od sve ređih sportskih novinara, koji je stalno otpisivao sve ono što je kompletnu profesiju, a posebno njenu sportsku sekciju, učinilo manje vrednim zanimanjem.