Piše Ivan Mrđen: Srce bez kraja

To im je sudski zabranjeno, pa je tako na brzinu reinkarniran „Glas javnosti“, ali smo mi na stranicama „Naše borbe“, osim plaćenih oglasa, objavili i nekoliko tekstova, u kojima smo više navijali za „pobunjene kolege“ nego za „kontroverznog gazdu iz Austrije“. Vesa mi to nikad nije zamerio!Tada nisam ni slutio da će se nepunu godinu kasnije moja porodica naći u veoma teškoj situaciji: ja bez posla posle ukidanja „Naše borbe“, Mirina prodavnica nekoliko puta opljačkana, naša najmlađa ćerka Marina u Americi, nezavršena nova kuća, koju smo hteli da prodamo...Zato sam u proleće 1999. tri puta dolazio na 17. sprat „Beograđanke“ da dam oglas za „Blic“. Posle toga bih sišao sprat niže u redakciju, ali mi nikako nije polazilo za rukom da „preskočim“ čuvenog Jožu Smrekara, oficira bivše JNA, koji je strogo kontrolisao prolaz do Vesine kancelarije.A onda smo jednog letnjeg jutra, na praznom Južnom bulevaru, dok smo Mira i ja našim „kombijem“ žurili na kvantašku pijacu, ugledali Vesu. Povezli smo ga do taksi stanice, on me pitao što ne svratim, ja mu rekoh da me tri puta nisu pustili do njega, on će „nemoj da si na kraj srca, dođi u utorak u podne“. Tako sam se u utorak 17. avgusta 1999. našao u Domu inženjera i tehničara (ratna lokacija „Blica“), u petak sam počeo da radim kao honorarac, da bih već 1. septembra iste godine bio primljen za stalno!Gde sam sa Vesom i uz Vesu ostao do penzije i šest godina pride.****BONUS VIDEO: Pivljanin: Ostala je kula od novina potpisanih Vesinim imenom

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=pivljaninostalajekulaodnovinapotpisanihvesinimimenom-novas-worldwide&stream=sp500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3492576"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram