Piše Ivan Mrđen: Pozdravi za Maju Denić

Kao da smo se, na svoj način i po svom kalendaru, približili onom delu sveta gde je Božić daleko važniji praznik od smene godina, možda i zbog toga što u prvom ima mnogo više radosti, ljudskosti i optimizma, dok nas ovaj drugi samo podseća na bolnu činjenicu da smo godinu stariji. A ima i onog da “ljudi s godinama postaju pametniji, a nekima godine dođu same”…

Bilo kako bilo, razgovori o srpskoj Novoj godini, proteklih dana su se uglavnom vodili oko dve krajnosti, koje sam sticajem okolnosti uočio na jednoj objavi moje Fejsbuk prijateljice Vesne Laudanović iz Kragujevca: “U dve reči: Tzv. srpska Nova godina je poremećaj identiteta nacije koja nije sebe pronašla u sadašnosti, pa baulja po prošlosti.”

Na ovo je reagovala njena nekadašnja sugrađanka Dragana Nikolić, koja sad živi u Pensilvaniji, zadnja pošta Stroudsburg: “Proslava srpske nove godine je samo znak da još nismo potpuno zaboravili ko smo, jer mi smo imali kalendar pre ovog koji su nametnuli celom svetu neki koji bi da nas baš nema. Ali žilavi smo mi, evo vekovima se batrgaju da nas nema a mi smo još tu, malo mnogo načeti al’ se držimo!”

Po sistemu “što dalje od Srbije, to veći Srbi i Srbkinje”…

Jednu od većih nevolja sa pravoslavnom Novom godinom, što je po meni najprikladniji naziv za Mali Božić, imaju urednici ovdašnjih televizijskih programa, pošto su većinu dobrih ideja, raspoloženja i honorara potrošili za noć između 31. decembra i 1. januara, po zvaničnom kalendaru. Zato su i ovog puta emitovali papazjaniju kojekakvih restlova i neprikladnih filmova, a mnogi su se, jednostavno, vratili na uobičajenu “subotnju šemu”…

To je sjajno primetio moj kolega Predrag Mrmak, sa kojim sam pre nešto više od pola veka počeo pripravnički staž u “Večernjim novostima”, objavivši na Fejsbuku prilog pod naslovom “Sramota”:

“Vrteći tv programe nalećem na opštenarodno veselje sa stotinak pevača na bini. Možda je to OK, ali da u prvim redovima stoje i pevaju pokojnici ipak je previše. Ima li bar malo moždanih vijuga koje nisu zatupele u glavama ‘kreat(u)ora’ programa? Da li osećaju bar malo stida i srama i da li razmišljaju o porodicama pokojnika? Da imaju ne bi se ovako, grobljanski veselili. Da se razumemo, ovo veselje pokojnika odgledao sam par minuta i bilo mi je – previše!”

Lepši deo moje današnje priče je što je na ovu objavu prva reagovala, i to aplauzom, naša sugrađanka Maja Denić, koja ponosno ističe činjenicu da je majka troje dece. To me podsetilo da sam joj svojevremeno poslao zahtev za prijateljstvo na ovoj društvenoj mreži, na koji sam je podsetio i juče:

“Dobar dan, vidim da ste lajkovali objavu mog prijatelja i novinarskog ‘klasića’ Predraga Mrmka. Svojevremeno sam Vam poslao zahtev za prijateljstvo, iz jednog na prvi pogled bizarnog razloga. Naime, moja ćerka Marina koja sad živi i radi u Dubaiju, svojevremeno je na TV ‘Košava’, gde im nisu dozvoljavali da se predstavljaju svojim pravim imenom i prezimenom, potpisivana i najavljivana kao MAJA DENIĆ. Srećna Nova godina, sve najboje, pozdrav IM.”

Nešto kasnije sam iz podeblje fascikle pod naslovom “Kica” izvukao tekst, koji je koleginica Melita Glišić objavila u “Blic tv magazinu”, 5. juna 2003. godine, pod naslovom “Novinarstvo mi je pod kožom”. U nadnaslovu stoji da je reč o Maji Denić, voditeljki emisije “Happy Hour” na TV “Košava”, koja je tom prilikom izjavila:

“I dok sam bila mala, želela sam da budem novinar, to nam je nekako porodična tradicija. Studirala sam u Americi, gde sam završila Koledž istočne Arizone, odsek filmske i TV umetnosti. I tamo sam radila za lokalne novine, tako da je bilo prirodno da i ovde nastavim da se bavim novinarstvom. Ne želim da radim ništa drugo sem ovog posla, jer kad se novinarstvo uvuče ispod kože, to ostaje za sva vremena.”

Da je reč o Mirinoj i mojoj najmlađoj ćerki Marini Mrđen postaje još jasnije iz poslednje rečenice u Melitinom tekstu: “Moj moto je sažet u pet slova – DSNSM, što znači doći će sve na svoje mesto!”

A o tome šta tih pet slova znače u našoj porodičnoj tradiciji, nešto više napisaću već koliko sutra…