Piše Ivan Mrđen: Radovan Treći za sva vremena

Originalna postava Zoran Radmilović (Radovan), Mira Banjac (Katica), Milutin Butković (Stanislav), Maja Čučković (Rumenka), Milan Mihajlović (Jelenče), Taško Načić (konobar) i Tatjana Beljakova (Georgina) nastupala je, uz nekoliko manje bitnih alternacija, ukupno 299 puta, sve do 9. juna 1985. godine.Povodom dve decenije od smrti Zorana Radmilovića u Ateljeu 212 je 5. jula 2005. ponovo izvedena ova predstava sa Branimirom Brstinom u glavnoj ulozi. Igrana je 43 puta, sve do 8. oktobra 2006. godine, ali nije naišla na zapaženiji odziv publike i kritike. Tome je svakako doprinela jedna od najprodavanijih VHS kaseta svih vremena širom Jugoslavije, a posebno u Srbiji i Beogradu, na kojoj je jubilarno 250. izvođenje „Radovana Trećeg“, odigrano 27. marta 1983. godine.Tokom te predstave Zoran Radmilović (Zaječar 11. mart 1933. – Beograd 21. jul 1985.) izveo je najveći broj „provala“, za koje, baš zbog masovne prodaje pomenute kasete, mnogi i danas misle da su sastavni deo originalnog Kovačevićeg teksta:“Ja bih te molio, Rumenka, da obratiš pažnju na ponašanje, Rumenka. Fundamentalno obrati pažnju na ponašanje…”; “Ja sam čovek, fin i suptilan. Mogu da te ubijem na mestu ovde!”; “U današnje vreme, čim ti slika izađe u novinama, ti si automatski popularan... Osim u čituljama.”…“Od svih serija, najbolje obožavam seriju o Džordžu, on je fenomenalan, ja se njemu divim do imbecilnosti!”; “Pazi Džordž, dolaze ti paralelnom montažom!”…Za ona “vunena vremena” posebno je bio škakljiv njegov monolog o “članu biblioteke”: “On mene da pita šta sam čit’o? Mene da pita šta sam čit’o? Da li mi je utisak varljiv ili ne, on mene pita šta sam čit’o? Ja sam bio član biblioteke godinu dana. Godinu dana bio član! Imao člansku kartu, specijalne boje. On mene pita šta sam čit’o? Mogu da uđem u biblioteku usred bela dana. Uđem, sednem, naručim, pojedem, popijem. Booooli mene...”Sa jubilarne predstave je i deo da bi Radovan kroz istu cev propustio metro i kanalizaciju, pa tako dok se voziš gledaš “govna u mimohodu”. Mimohod je izraz koji se danima koristio tokom odavanja pošte “najvećem sinu naših naroda i narodnosti” početkom maja 1980. godine…* * *Današnji “Radovani” bi, ruku na srce, mogli da kažu nešto slično, jer Beograd i dalje nema ni metro, a ni solidnu kanalizaciju… A još od devedesetih njegovim ulicama defiluju nesretnici, dovučeni autobusima sa slikama “voljenog predsednika”…Današnje “Radovane”, međutim, više nema ko da sluša. Umesto “serije o Džordžu” oni po dnevnim sobama prepričavaju “provale” predsednika svega ovoga, koji se praktično ne skida sa “malih ekrana naših televizijskih prijemnika”, pa mu se mnogi “dive do imbecilnosti”…Današnji “Radovani” su se zato, poput njihovih tradicionalnih neprijatelja Vilotića, preselili na modernije oblike komunikacije, pa uglavnom serendaju po društvenim mrežama… Nije ih teško prepoznati, jer o svemu imaju uglavnom tuđe mišljenje…Ja, lično, dok sam još bio svežiji, što bi rek’o večiti Đorđe Balašević, krajem osamdesetih sam na “Ježev” konkurs za priču, koji je nosio ime Radoja Domanovića, poslao tekst pod naslovom “Monolog Radovana Trećeg na grobu Zorana Radmilovića”. Iz koga, tridesetpet godina kasnije prepisujem nekoliko odlomaka:* Šta mi, bre, to uradi, dragi moj Zorane. Od kad tebe nema, i mene gurnuli u stranu. Kažu, nije zgodno da se Radovan dalje, da prostiš, prostituiše… Kao brinu o mom imenu i delu…A svi se prave da me ne poznaju. Šetam ja pre nekoliko dana sa Rumenkom, ona nešto trtlja kao i obično, a meni se tu u grlu skupila neka gorčina, pa joj čujno skrenem pažnju da iz osnova mora da promeni fundamentalno ponašanje, a neki klipan se glasno nacerio i kaže svom društvu, isto tako nekim klipanima: “I ovaj kupio video!”Bog te video, dragi moj Radmiloviću, danas čovek čim nabavi video, odma’ počne da citira nas dvojicu… Malo mene, malo tebe, kažu glavna smo fora na tim kasetama…* I jesmo neki pogan svet, svuda vidimo samo prljavštinu. I ti si za to kriv, Radmiloviću. Šta ti je, molim te lepo, značilo ono da se kroz istu cev puste i metro i kanalizacija?!Ako prozori dihtuju, nema problema – govorio si. Ja nešto tako nikad ne bih rekao. Jer, kako je onda došlo da nam sad u oba pravca putuju samo govna, a od metroa ni traga ni glasa.U govnima smo preko glave. Više ne opstaju ni nosati. Plivaju po njima samo prazne tikve i razni luft-baloni. Naduvaju ih preko noći. Probudiš se ujutru, pogledaš u televizor, a ono novi luft balon. Mi u govnima – oni ćarlijaju… Nama govna – njima ćar.Sve mislim, dobro je, gospodine Radimloviću, što više niste u dispoziciji da pod mojim imenom tumačite aktuelna zbivanja. Zasrali biste nešto, sto posto!* Ja sam tebi, dragi moj Zorane, bio kao ona rupa iz priče o caru Trojanu. Uvlačio si se ti u moju kožu i vikao koliko te grlo nosi razne istine o raznim Trojanima…Ali nešto nisi shvatio. Valjda te zaslepili ti reflektori što vazda biju na veliku scenu, pa ne vidiš narod u pomrčini. Nisi ni znao, jebo te, da svi oni imaju kozje uši… Zanelo te njihovo meketanje, pa nisi ni primetio, dragi moj blesavko, kako te svi ti kozaci zajebavaju.Ti im kažeš da sve vrvi od lopova, a lopovi se upišavaju od smeha. Kažeš im da su pederi, a oni se, uz salve cerkanja, pogleduju po sali. Saspeš im u lice da su plotroni, a oni provire iz neke guzice i aplaudiraju…* Ja bih svakom pametnijem čoveku, koji misli da se bavi društvenim pitanjima, odmah priključio po jednog glumca da ide umesto njega po javnim mestima i tumači njegove poglede na avet i aktuelnu situaciju.Ne bi nam se tada događalo da političari dođu na sednicu i razgovaraju o kolapsu pruvrede, a na malim ekranima naših televizijskih prijemnika – nekakve smešne face.Glumac bi se natmurio, gledao bi nas pretećim pogledom, “sve ovo ste vi zasrali, a sad ja moram da vas vadim”, držao bi prst na čelu, trudio bi se da izgleda zabrinuto, govori bi bili dramatični…* Možda je, kad ispod svega podvučem crtu, i najbolje ovako: vi Radmiloviću u grob, Radovan u legendu. Neću biti ni prvi ni poslednji koji je preko tuđih grobova stigao u legendu!Vi u aleju zaslužnih građana, ja u zavičaj. Dok još imam vremena da se sklonim, jer je sve više zaslužnih građana koji čekaju da, po zaslugama, dobiju svoju leje.Leja luka, leja krompira, tek toliko da ih ne prevaspitavaju zabadava u našim kazneno-popravnim ustanovama!