Piše Ivan Mrđen: Sjećam se prvog poljupca…

Mada je, ruku na srce, mnogo važniji prvi poljubac koji je usledio deceniju kasnije, da budem precizniji 23. aprila 1973. godine, znam tačno i mesto na Malom Kalemegdanu… Tad smo se, posle nekoliko dana očijukanja preko stolova u Klubu radnika društvenih delatnosti na prvom spratu zgrade broj 15 u Čika Ljubinoj ulici, poljubili gospođica Mirjana Gligić i ja, pa to traje već duže od pola veka, sa dobrim izgledima da ovog ovog leta proslavimo i “zlatnu svadbu”…Možda i zbog toga teško da bih taj prvi poljubac iz 1963. godine mogao da opišem nezaboravnim stihovima Jure Stublića, “sjećam se prvog poljupca, samo on je bio sladak, sjećam se prvog dodira, samo tad sam drhtao…”

Siguran sam samo da je to bilo krajem 1963. godine, jer sam tog septembra krenuo u osmi razred u “donjoj” čukaričkoj školi (“Đorđe Krstić, u Radničkoj ulici, danas devastirana zgrada pretvorena u izbeglički smeštaj početkom devedesetih, dok je nova škola sa istim imenom podignuta na Zmajevcu, bliže Žarkovu nego Čukarici). Tada je u naše odeljenje došla Olgica Jovanović, komšinica iz mog dvorišta u Doksimovoj 18, da utvrdi gradivo osmog razreda. Godinu starija, uz već tradicionalno da se devojčice razvijaju brže od dečaka, posebno na onim mestima koja privlače njihovu pažnju, na staroj Čukarici gde ponavljanje razreda nije bila velika sramota… tek pola “osmog dva” bilo je zaljubljeno u novu učenicu…Ja sam u to vreme zvanično patio zbog jedne Mirjane iz “osmog jedan”, prezimenom Nikolić, tako da sam se u početku družio sa Olgicom, uglavnom tako što smo se zajedno vraćali kući posle škole… Kad su se dani skratili i kad je veći deo tog puta, uz Školsku, pa Ulicom Lazara Kujundžića i uzbrdo Vidakovićevom, bio uglavnom u mraku, ona je počela da se sve više naslanja na mene, ponekad bi me uhvatila pod ruku, da bi mi jednom kad smo ušli u naše dvorište rekla nešto u stilu “šta bi tvoji drugari rekli, kad bi znali da si me poljubio…”Onda je, of course, otrčala do njihovog stana, da bi narednih dana izbegavala da mi se pridruži na tom putu, na kome je i tada važilo “uvek se ponešto šapuće, šapuće…” Danas mi je jasno da nije bilo te njene ujdurme, ne bih za sva vremena zapamtio kad je jedne decembarske večeri zastala, vragolasto se nasmešila i rekla: “Ja ti obećala, al’ te molim nemoj okolo da se hvališ…”“A onda su nestala osjećanja, ne osjećam ništa, samo se sjećam…”, pevaju Jura i “Film”. Danas bih poput Rejmonda Babita (Dastin Hofman u filmu “Kišni čovek”) kad ga je u liftu poljubila Suzana (Valerija Golino) samo rekao da je bilo “vlažno” i teško da bih mogao da zapevam “dao bih milijardu dinara, za jedan sekund prvog poljupca…”* * *Da se vi ne biste mučili, sam ću da dopišem očekivane komentare ispod ove objave: “Koga, bre, zabole za tvoja sećanja, sad kad hapse decu i prete roditeljima, kad je čitav sistem laži i manipulacija upregnut u odbranu propalog režima, kad se stvari oko Kosova ubrzavaju i privode očekivanjima stranih mentora istog tog režima, kad lažnom demonstrantu greškom kolege razbiju glavu, pa ga poseti lično ministar policije, kad premijerka lupeta da niko ne može da ima dva prebivališta, a njen “šef” kaže “pa, šta”, pa se još kao predsednik svega ovoga hvali efikasnošću žandarmerije i okupljene građane naziva zečevima, kad se zla krv između sunarodnika s obe strane Drine diže na nivo nacionalne politike, kad ona odvratna budala kaže da “podržava Mariniku da istraje do kraja u štrajku glađu”, kad devojci koja voli konje idiotkinja iz konjičkog kluba zabrani pristup jer je viđena na protestu, kad…Mahatma Gandi (1869-1948, sa kojim delim 2. oktobar kao datum rođenja) često je govorio: “Naš svet je već prepun mržnje”. Živimo u zemlji u kojoj je došlo do neverovatne akumulacije mržnje, od koje nam se sve više čini da nema spasa, pa je u tom smislu moj današnji komentar slabašan pokušaj da makar na trenutak zastanemo i prisetimo se nečeg lepog…Bez obzira što Jura kaže da “nema života od sjećanja…”