0
Sjajno smo se zabavili u sredu uveče u hali „Ranko Žeravica“ u Novom Beogradu, i mi stariji na tribinama i oko dve stotine devojčica od deset do petnaest godina iz raznih sekcija Odbojkaškog kluba „Radnički“. Njihov tradicionalni novogodišnji turnir bio je prilika da, makar i na skraćenom terenu, odigraju nekoliko, makar i skraćenih setova, ali i da osete parket velikog sportskog centra i još više šta znači pripadništvo velikom klubu.
Većina njih, baš kao i Mirina i moja najmlađa unuka Dunja Živanović, počela je da trenira ove jeseni po školskim salama širom grada, tako da će još neko vreme morati da sačekaju pravu priliku da zaigraju neku utakmicu… U prazničnoj, veseloj i opuštenoj atmosferi najmanje su važni bili rezultati pojedinih „mečeva“, mada su se sve devojčice trudile da ostave što bolji utisak, makar za slike u telefonima revnosnih roditelja (plus ne mali broj nas „trećepozivaca“)…
Kad smo već kod telefona… Na ulazu u Halu sportova (tako je pamtimo mi stariji, ali sam na početku naveo njeno sadašnje zvanično ime, iz poštovanja prema legendarnom košarkaškom treneru) primetio sam jedan plakat, upravo iz OK „Radnički“, na kome su mobilni telefon i odbojkaška lopta, uz jednostavno pitanje: Na kojoj mreži je vaše dete?
Sve češće se oglašavaju roditelji koji ne mogu da izađu na kraj sa „glavama u ekranima“, kako je ovu savremenu pošast nazvala Mirina i moja najmlađa ćerka Marina, koja istu tu bitku sa svojim sinovima tinejdžerima vojuje u Dubaiju. I koja ne propušta da doda „hvala Bogu na fudbalu, bar tih desetak sati nedeljno misle na nešto drugo“…
Tako je bavljenje sportom u savremenim uslovima dobilo i jednu novu dimenziju, zbog čega su mnogi ponekad nepravedni prema tradicionalnim vrednostima ove aktivnosti, od očuvanja zdravlja i podizanja psiho-fizičkih sposobnosti do razvijanja kolektivnog duha, poštovanja protivnika i uopšte starijih…
* * *
Kad smo već kod poštovanja starijih… Do Novog Beograda sam preksinoć putovao ponižen, posramljen i uplašen… Sve je počelo kad sam u „sedamnaestici“, koja je na stanicu kod Dušanovačke pošte stigla tačno u 18.00 (ovo navodim, jer nisam zapisao „garažni broj“, čime sam u prethodnom životu gnjavio svoje mlade kolege iz gradske rubrike), ovlaš dodirnuo po ramenu devojčicu, tu negde u ranim tinejdžerskim, i pokazao interes da sednem na slobodno mesto, na koje se ona ustremila…
Pogledala me je, što bi rekli stari, k’o da sam joj ubio oca, odmakla se na bezbednu distancu i onda me, što bi rekla mlađarija, „napušila za sve pare“. Pristojnost mi ne dozvoljava da navedem sav taj otrov iz njenih usta, na šta sam samo rekao „bravo, svaka čast“. Stariji putnici, od kojih je većina stajala okolo su samo prevrnuli očima, neki su okrenuli glavu, neki su šmugnili ka donjem delu vozila…
Sedim ja tako posramljen zbog godina i bolesnih kukova, ponižen zbog nemogućnosti da bilo šta smisleno učinim i uplašen za generacije kojima je odvratna psovka kao „dobar dan“… Pri čemu više nije važno da li je reč o momcima ili devojkama, neki čak misle da je rečnik budućih mama i dama mnogo drastičniji, jer da bi se pokazale moraju da budu mnogo gore i nevaspitanije od svojih vršnjaka…
Glavni lik ove moje tužne priče je ubrzo zauzela prvo slobodno mesto i sve vreme putovanja „drndala telefon“… Ko zna, možda se upravo na „tik toku“ hvalila kako je „napušila nekog matorca“, ne smem ni da pomislim šta bi moglo da mi se dogodi da sam pokušao da delujem „vaspitno“, onako kako su nas učili na staroj Čukarici… Možda bih na kraju ispao „matori manijak koji uznemirava maloletnice“ i završio po društvenim mrežama kao neko koga se treba kloniti…
* * *
Ova priča nema kraj. Nemam ni komentar, jer baš nisam sklon uopštavanju pojedinačnih slučajeva… A sramota, poniženje i strah su samo moji…
Mada je i to nekako izbledelo posle dva više nego prijatna sata sa decom iz „Radničkog“…