0
Pisao sam u subotu o tome kako na Fejsbuku svakodnevno pregledam naloge prijatelja kojima predstoje rođendani, pa onda “uklanjam” duplikate ili se, na žalost, još jednom rastanem sa dragim ljudima koji su u međuvremenu preminuli.
Pošto nas gospodin Zukerberg drži u krugu od najviše stopedeset do dve stotine pratilaca, na taj način veoma često pronađem baš lepe objave i nesvakidašnje životne priče prijatelja sa kojima nisam u svakodevnom kontaktu. Takav je i nedavni zapis moje ispisnice Biljane, koja danas slavi sedamdeset i neki rođendan (prezime i tačan broj svećica, neka ostanu naša mala tajna)…
Ona je na Fejsbukovo standarno pitanje “o čemu razmišljate” (What is on my mind) odgovorila nesvakidašnjom odlukom da ovaj decembar, sve sa rođendanskim slavljem i dočekom Nove godine, provede u “Beogradu na vodi”. “Tek da vidim kako izgleda taj luks život”, tako je obrazložila ovu svoju “avanturu”.
Ubrzo je shvatila da mora da uloži bar četiri njene pune penzije za mesec dana rentiranja garsonjere od dvadesetak kvadrata.
“Ali opet se zainatim, jer mislim nakon tolikog ulaganja u Beograd imam pravo na malu privilegiju. Ali džaba. Šta bih ja htela… Što nisam zaradila sa 35 godina radnog staža. fakultetima, radnim akcijama… Ok, razumem, nije važno šta sam ulagala već gde sam se zatekla u podeli društvenog bogatstva”, nastavila je moja prijateljica (nadam se da će to i ostati posle ove objave).
PROČITAJTE JOŠ
“Dakle, uđem ja u BW garsonjeru, misleći da tu ima svega a ustvari zateknem samo ono što zaslužuje skoro svaki građanin ove države i grada, samo ono što je potrebno za normalan život i ništa više. A to se itekako plaća. Mi koji smo potekli iz istih sudbina sada se delimo na one koji rentiraju tj. dobijaju novac i one koji plaćaju pravo na normalan život. Svakim danom smo sve udaljeniji… I pitam se kako sam izgubila red u poštenoj podeli socijalne pravde. Gde i kad se to desilo i zašto i dokle?”
Moja razmišljanja su nešto drukčija od Biljaninih… Sve češće sam svedok postepenog prihvatanja ove naše nesretne realnosti, tako što se obične stvari, poput voza koji stiže na vreme, šarenila i luksuza po šoping molovima, sve do taolet papira u restoranskim klozetima, proglašavaju za nešto neviđeno, super, fantastično, baš to nam je trebalo…
Dobro, stvari ne stoje baš najbolje u politici i medijima, ekonomija se održava injekcijama iz skupih kredita, ali, brate, gradi se na sve strane, turista nikad više, stranci ne mogu da nas nahvale koliko se sve promenilo u poslednjih deset godina…
A kad ispod svega malo zagrebemo, shvatimo da taj pun balon ničega kad tad mora da pukne, baš kao gospođa Biljana, koja je svoju objavu završila sledećim rečenicama:
“Moj BW hir smatrajte mojom krizom identiteta, razumljivu onima koji kroz slično prolaze. To mi je dovoljno. Uvek se setim bajki koje su mi roditelji čitali u kojima presuđuju čarolija, društveni status i čarobni štapić u tuđim rukama. Bajke sam ipak volela, jer u njima na kraju pobeđuje dobrota i pravda tako što se žrtva, obično siromašna devojka i buduća princeza, uvuče u klasu bogatog princa zahvaljujući seksu, pardon ljubavi!”
Kad je shvatila da je nasamarena, jer je poverovala u bajke sa televizija za aktulenu sreću i ružičastu stvarnost, Biljana je ipak smogla snage da na Fejsbuk pitanje odgovori na jedini pravi način: “Meni je zapravo sve vreme u glavi samo jedna stvar, a to je da nam deca budu zdrava!”