Opet smo svedoci neumerene i ničim opravdane ljubavi prema Rusima. A današnji dan je najbolja opomena da nas od te ljubavi do ignorisanja deli samo jedan dan.
Prva proleterska brigada je, to više nije sporno, osnovana 21. decembra 1941. godine u Rudom, u čast Staljinovog 63. rođendana. Kad je Hazjajin prestao da nam bude drug i kad se zbog ljubavi prema Rusima išlo i na Goli otok, početkom pedesetih odlučeno je da, u stvari, treba slaviti 22. decembar. Tog dana su navodno proleteri imali prvu borbenu akciju, pa se vremenom samo zapamtilo da je to Dan Jugoslovenske narodne armije.
Današnji datum su pre trinaest godina koleginice i kolege iz Radio Beograda, sve oficirska deca, Mica Šiškin, Dule Radulović, Saša Kovačević, Čeda Radović, Voja Kajganić, Luka Mijatović i Slavko Jovanović (kasnije im se pridružio i Aleksandar Stojadinović), proglasili za svoju zajedničku „slavu“. Taj skup je bivao sve masovniji i sve veseliji, što nije poremetio ni „smak sveta“, najavljen, navodno zbog isteka kalendara Maja, za jučerašnji dan pre tačno deset godina.
Istina, te godine su moji prijatelji proslavu upriličili dan ranije, ali samo zbog toga što je njihova slava „pala“ u neradnu subotu. Mada, kad sam već pomenuo proročanstvo Maja o kataklizmičnom 21. decembru 2012. godine, tih dana sam napisao da znam neke koji su te večeri otišli u krevet razočarani, a u još gorem raspoloženju se probudili sledećeg jutra. Njima je i smak sveta bio nekakvo rešenje! Sada, posle decenije naprednjačkog “zlatnog doba”, mnogi su spremni da im daju za pravo!
Ja, lično, spadam u one jugonostalgičare koji su kivni na „petu vojnu silu u Evropi“ i smatraju je veoma odgovornom za slom nekadašnje zajedničke države. Današnji datum pamtim po tome što sam se pre 47 godina, posle samo dvanaest dana u JNA, našao u počasnom stroju, jer je moja četa imala najbolje zidne novine. Zbog toga sam nagrađen mestom u biblioteci, a kasnije i prekomandom u Sarajevo, u list Sarajevske armijske oblasti „Narodni borac“.
PROČITAJTE JOŠ
U toj redakciji su veći deo vojnog roka proveli mnogi poznati novinari (Đuro Bilbija, Minja Tomašević, Zlatko Dizdarević, Zoran Erak, Đuro Kozar…) i neki koji to više nisu, poput Milomira Marića, za primer. Pišući hvalospeve o primernim vojnicima, uzornim starešinama, uspešno savladanim obukama i još uspešnijim vežbama, već tada sam osećao da je najveći problem te vojske taj što su svi tvrdili da „nema problema“!
Kao novinar ispratio sam jedno armijsko i jedno svearmijsko prvenstvo, velike manevre na Romaniji, dvadesetak vežbi manjeg obima i letnju obuku studenata, a uz sve to najmanje stotinak proslava i svečanih akademija. I danas se sećam kako se na pomenutim manevrima, dok je stotinak rezervista po vrućini i u punoj ratnoj opremi trčalo uz neko brdo, začulo oštro „stoj“, pa su svi vraćeni u podnožje, jer nekoliko njih nisu imali pristojno zakačene uprtače. Bruka je u tome što je to „komandovao“ Bakir Makarević, u to vreme novinar Televizije Sarajevo, čiji je sektor bila vojska.
Tragedija JNA je u tome što je uvek lepše izgledala u medijima i na banketima. U mom slučaju više ovo drugo, jer sam u svojim zapisima u Blicu u početku redovno čestitao “slavu” mojim prijateljima iz Radio Beograda. Oni su to uredno isecali iz novina i lepili na zid, ali su u međuvremenu renovirali prostorije Zabavno-humorističke redakcije, pa su i ti isečci završili u šutu. Te tekstove sam i ja zaboravio, ali zato svi pamte odličnu urolanu pitu sa sirom Dragane Kaucki, što takođe potvrđuje zaključak da su proslave i parade bile jedino što je pokojna JNA umela dobro da radi.
Mada ni sa proslavama više ne ide lako. Kad su korona i odlazak u penziju većine slavljenika zatvorili vrata Radio Beograda slavlje je preseljeno kod Koke i Branke u „Akord“, a kad je ovo lepo mesto postalo još jedan gradski fenseraj utočište je pružila gospođa Seška u Klubu Muzeja automobila. Sad je i taj prijatan kutak zatvoren i devastiran, pa će se, ako ne danas a ono najverovatnije sutra, nekoliko najupornijih nastavljača tradicije proslave Dana JNA okupiti u poznatom bifeu „Herceg Novi“.
Da uz mesni narezak, paštetu, napolitanke i brendi sumnjivog kvaliteta (poput onog, „Zvečevo“) pričaju kako su baš oni „sjajno prošli u vojsci“…
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar