Ivan Mrđen Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Kad hoće da zavitlava Leskovčane a razveseli drugare iz vlasotinačkih bircuza, moj prijatelj „Zozon“ Nikolić citira izjavu kolege Zorana Pavića: „Po čemu je poznat Leskovac? Po tome što se tu skreće za Vlasotince!“

Poslednjih godina, na današnji dan, ili počnem ili završim komentar u istom stilu: Po čemu je čuven 5. oktobar 2000. godine? Po tome što je tog dana moja sestra Vera slavila 46. rođendan! Tako ću i danas lepe misli uputiti ka Kumboru, gde će gospođa Radović Marinković pred mnogobrojnom familijom dunuti u 68 svećica.

Istok Pavlović je svojevremeno 5. oktobar proglasio “Svetskim danom lažne nade”. Za prosutim mlekom, međutim, ne vredi plakati. Bilo pa prošlo, trajalo kratko tek da zaboravimo koliko je bilo slatko posle „godina koje su pojeli skakavci“ osetiti povetarac slobode.

Dvadesetdve godine kasnije, a naročito u ovih deset naprednjačkih, shvatili smo da Slobodana Miloševića nisu srušili građani, još manje kao fol ujedinjena opozicija. „Puk’o“ je jer ga tog oktobarskog dana nisu branili ni policija, ni vojska, ni kriminalci, ni espees-sendvičari, da bi već iste večeri od njega su digli ruke i strogo kontrolisani mediji… A ostao je i bez „bunara želja“, kako smo tokom devedesetih nazivali glasove sa Kosmeta.

Zato je u mojim ličnim sećanjima mnogo važniji 5. oktobar 2012. godine, kad smo se moja Mira i ja konačno sreli sa gospođom Vesnom Đukić i njenim suprugom Petrom. Tom nezaboravnom susretu u čuvenom restoranu “Zlatno brdo”, koji su decenijama držali naši prijatelji Dana i Jeremija Lazareski, prethodilo je tridesetak meseci dopisivanja i postepenog upoznavanja.

Izlaz je izgleda u tome da ljude kojima poveravamo državne poslove biramo isto tako pažljivo kao što se opredeljujemo sa kim ćemo provesti veče u kafani!

 

 

****

BONUS VIDEO:  Goran Svilanović: 5. oktobar vidim kao okončanje ratova