Voždovac i Zvezdara, selo do sela: Piše Ivan Mrđen

Kroz istoriju se smatralo da narod bez svojih običaja gubi dušu i koren, čak i ako fizički opstane. Možda su takva razmišljanja malo prejaka za prostu činjenicu da ovog leta, posle više od dve decenije, beogradske opštine Voždovac i Zvezdara nisu postavile bilborde sa slikama “učenika generacije” u osnovnim i srednjim školama na svojoj teritoriji.

Pošto se ja uglavnom krećem na prostoru od Ustaničke do “Đerma” i dole prema Dušanovcu, prethodnih godina sam revnosno objavljivao imena mladih Voždovčana i Zvezadaraca na koje bi trebalo da se osloni ova zemlja kad se jednom dozove pameti. Sad kad su njihovi naslednici nekako skrajnuti, mogu samo da pomenem našu komšinicu Petru Marković, koja je sa takvom tutulom izašla iz Osnovne škole “Desanka Maksimović” i koja od juče, putujući do Šeste gimnazije, neće imati priliku da to vidi na nekom od bilborda duž tramvajske trase.

* * *

Ukidanje dugogodišnje tradicije postavljanja bilborda sa slikama „učenika generacije“ u ove dve “gradske opštine” izazvalo je različite reakcije u javnosti, jer se ovaj potez može posmatrati kroz prizmu sukoba dve različite filozofije o nagrađivanju i bezbednosti dece.

Nezadovoljni ističu da su ovakvi bilbordi pružali retku priliku da se istinski uspesi, učenje i talenat javno proslave na isti način na koji se promovišu sportisti, estradne ličnosti ili komercijalni proizvodi, te da isticanje najboljih đaka šalje poruku mladima da se predan rad i obrazovanje vrednuju u njihovoj sredini. Mirina i moja najmlađa unuka Dunja nam je pre tri godine rekla da će se potruditi da i njena slika osvane na nekom od tih bilborda i, ko zna, da nije prošlog septembra promenila školu možda bi to sa svojih “pet, nula, nula” i ostvarila…

Nije sporno takođe da je za roditelje i prosvetne radnike, javno predstavljanje uspeha njihove dece i učenika predstavljalo vrhunac višegodišnjeg zajedničkog truda.

S druge strane, ima mišljenja da izlaganje lica i imena dece na javnim prostorima i prometnim raskrsnicama nosi bezbednosne rizike u digitalnom i modernom dobu (zloupotreba fotografija, uhođenje, narušavanje privatnosti). Javni bilbordi neretko postaju meta huliganskog ponašanja, šaranja ili uništavanja, kao nedavno u Sokobanji, što može duboko povrediti i demotivisati decu čije su slike izložene.

Kritičari koncepta „đaka generacije“ često navode da ovakav vid promocije stvara preveliki pritisak na decu, podstiče bolesnu ambiciju roditelja i stvara nezdrav rivalitet, dok se zanemaruju ostali oblici uspeha (poput empatije, solidarnosti ili napretka u drugim sferama). Mnogi smatraju da su direktna ulaganja u obrazovanje – poput novčanih nagrada, stipendija, laptopova, tableta ili besplatnih edukativnih programa – mnogo korisnija za budućnost najuspešnijih od kratkotrajne vizuelne promocije na ulici.

Ja, lično, mislim da u ovom naprasnom prekidanju jedne lepe tradicije ima i pomalo revanšizma aktuelnih vlasti u ove dve opštine. Nisu mogle da budu tek tako zaboravljene majske šetnje beogradskim ulicama kad su i mali i veliki maturanti pesmom, parolama i transparentima nedvosmisleno iskazivali podršku studentima i gađenje prema svemu što u zemlji Srbiji nosi pojam “ćaci”…

* * *

Poslovicu sa početka teksta u našoj porodici već godinama poštujemo tako što zajedničkim ručkom ili večerom obeležavamo početak školske godine. Od sada već davne 2007. kad je naša najstarija unuka Tamara krenula u prvi razred već pomenute OŠ “Desanka Maksimović”, preko 2014. kad smo u Melburnu proslavili polazak u školu njene mlađe sestre Ane i naredenog prvog septembra kad su naši dečaci Petar i Filip obukli školske uniforme u Dubaiju, sve do 2018. i Dunjinog prvog dana u OŠ “Ćirilo i Metodije”, da pomenem samo najvažnije, u različitim sastavima i na različitim mestima slavili smo nove stepenike u njihovim životima…

Tako smo i juče, ovde na Zvezdari, poželeli našoj taze gimnazijalki Dunji da u naredne četiri godine sama utvrdi čime želi da se bavi u životu, da joj srednja škola ne bude teret i obaveza, ali i da se mnogo više zabavlja uz nove drugare i prijatelje koji će joj ostati posle ove faze “đačkog doba” …

Poznata afrička poslovica kaže da je “da bi se podiglo jedno dete potrebno celo selo”. Ako ova naša sela, poput Voždovca i Zvezdare, odustaju od toga da budu podrška ne samo najboljima, nego i svima koji zaista žele da uče i nešto stvore, to nikako ne bi smele da slede porodice…

Ako mladi, lepi i pametni ne trebaju ovom “Ćacistanu”, nema su baš takva deca poslednja šansa!