Piše Ivan Mrđen: Pisma iz Norveške

Uvek se obradujem kad u Beograd svrate moji prijatelji Jelena i Predrag Mihajlović, koji već sedam godina žive i rade u Norveškoj, zadnja pošta Oslo. I svaki put se ražalostim što je Peđa digao ruke od novinarstva i pisanja, jer su njegove priče o tamošnjoj i paralele sa ovdašnjom svakodnevicom u rangu poznatih “Pisma iz Srbije” kolege Bojana Ljubenovića.

Njih dvoje ne spadaju u ljude koji, kako malo pomirišu drukčiji život, počnu da omalovažavaju sve što su ovde ostavili i sažaljevaju nas koji u svemu ovome moramo da se nekako snalazimo, ali, veoma često, čak i nenamerno, njihove priče dobiju takav prizvuk. Jednostavno, kad počne bilo koji razgovor o svakodnevnom životu, odmah se pokaže odsustvo reda i sistema ovde i praktično delovanje sistema da se poštuje red na njihovoj novoj adresi.

Pre tri godine me je Predrag, inače u novinarskim, umetničkim i staklorezačkim krugovima zapamćen po nadimku “Psiho”, u rano decembarsko popodne vozio do Grocke, u vreme najveće gužve na uskom i rupama baš išaranom smederevskom putu. Grdno biste pogrešili ako ste pomislili da to putovanje pamtim zbog prekoračenja brzine, upadanja u “makaze” ili preticanja preko pune linije, uz psovanje “ko ti dade dozvolu” sporaća i “vidi onog kretena” u suprotnoj traci.

Ne, ne i ne, znak kaže trideset – mi idemo trideset, znak kaže naseljeno mesto – Peđa spušta ispod pedeset kilometara na sat, na autobusu piše “sačekaj da se vozilo uključi” – mi čekamo, a uredno vezivanje pojasa i upaljena svetla i da ne pominjem… Sve se to dogodilo posle samo četiri godine njegovog boravka u Norveškoj, gde inače uopšte ne vozi automobil, ali je naučio da propisi, ne samo saobraćajni, moraju da se poštuju!

“Propisi su propisi” ovde je bilo i ostalo za sprdnju, od Šijanovog autobusa (“Ko to tamo peva”) do farsičnih sudskih procesa protiv kabadahija koji divljaju po putevima i gradskim ulicama! Peđa je otišao, a ovde kojekakvih “Psiha” nikad više!