0
“Naši ljudi su u stvari njihovi ljudi. Eto kakvi smo mi ljudi”, da, mimo svog običaja, komentar počnem dobrim aforizmom, ovog puta mog prijatelja Slobodana Simića.
Verovatno ste, kao i ja, odmah pomislili na opoziciju u Srbiji. Ili makar na podužu (petu) kolonu nekadašnjih “naših” koji su u međuvremenu postali “njihovi”, svako iz nekog svog “razloga” ali niko, baš niko, bez adekvatne nagrade.
* * *
Jedini efektivni politički proizvod vlasti aktuelnog predsednika svega i svačega sastoji se u tome što je razorio opoziciju. Do te mere, da sad kad je njegov režim nikad ozbiljnije uzdrman i ugrožen, niko od njih i ne pomišlja da iskoristi istorijsku priliku koja se “valja ulicama”, jer i sami znaju kakvi su.
PROČITAJTE JOŠ:
Opozicija je uništavana uglavnom preko njenih lidera. Neki su direktno korumpirani, neke stranke su podeljene na frakcije koje su ili nestajale ili se priključivale naprednjačkom brlogu, nekima je poklonjena sloboda od odgovornosti u zamenu za dobre usluge, neki su pomilovani za stare greške i dobili priliku za nove, još atraktivnije, neki su se kolebali dok nisu upali u pravo dužničko ropstvo, mada ima i raznih drugih zavisnosti…
Ono malo “prave opozicije” sistematski je zastrašivano proverenim tehnikama, od kojih je medijski linč bio i ostao najdelotvorniji, uglavnom tako što se neistinama nisu bavili oni koji su ih plasirali već oni o kojima su izmišljene i do besmisla ponavljane. Zato sad svaka baba u bilo kom kraju Srbije tačno zna sve o “617 miliona”, “istopljenim tenkovima”, “puštanju na slobodu Kurtija” ili kako sada “hoće da otcepe Vojvodinu”…
Tako je na kraju opozicija rasitnjena na male apoene, uz sve veću sumnju društva u njihovu doslednost i kredibilitet, što se gotovo svakodnevno iskazuje i kroz studenstke akcije i kroz građanske proteste. Bez njih i mimo njih!
Bilo bi nepošteno prećutati da je mnogo časnih i posvećenih ljudi u opozicionim strankama, ali sve njih prekriva nekakav premaz, slika koja je navučena preko njihovih stvarnih lica. Nepošteno je i netačno manirom predsednika svega i svačega generalizovati opoziciju kao lošu i svesti je na njegovu sliku o njoj.
Jer on je baš to i hteo. Da bude odbijena ne samo od vlasti već i odbačena od glasačkog tela. Proizveo je dugotrajno i efektivno nepoverenje društva prema njoj. A kao što se zna poverenje se mnogo teže vraća nego što se stiče. Ali i kao što se takođe zna, bez opozicije nema konstituisanja strukture nakon pada postojeće (ne samo, nadstrešnice).
* * *
Istovremeno, uporedo sa svim ovim gibanjima na stranačkoj sceni, usled krvožednog ubijanja opozicije, desilo se da je predsednik svega i svačega, krvavih ruku i zanet i ostrašćen, zanemario, zapustio i prevideo da je zbog svoje skoncentrisanisti na njenu propast ostavio prostor novoj političkoj snazi neupitne čestitosti i namera na koje nije ni pomišljao. Na koju konačno – a to mu posebno teško pada – ne može da primeni svoju tehnologiju vladanja. Inkompatibilna je potpuno.
I onda panika pred neprijateljem koji mu nije poznat. Koji je zapravo potpuno nepoznat i izvan domašaja njegovih ruku. Onih koje i daju i uzimaju po potrebi, ali svojoj… Nemaju lidera da opletu po njegovoj prošlosti i provlače ga kroz blato, ne žele vlast, neće mito… Samo istinu i pravdu.
Neverovatno drsko! Traže baš ono što on ne može da im pruži. Jer ako na to pristane, gotov je. Zato i neće. Nikad neće dozvoliti istinu o korupciji koja bi dovela do njega samog!
* * *
Ovih dana je profesor FDU Ivan Medenica postavio “pitanje od milion dolara”, kako se od ispunjavanja studentskih zahteva dolazi do stvaranja političkog fronta koji bi mogao da inicira šire, sveobuhvatnije i dublje društvene promene.
Studenti se ograđuju od politike, partijskih zloupotreba i manipulacija, ali ono što njihovi zahtevi podrazumevaju jeste politika i to je paradoks u kojem se studentski protest nalazi. To je začarani krug u koji treba stupati vrlo delikatno da se ne bi napravila neka šteta, naglasio je Medenica, koji takođe smatra neprihvatiljvim što je opozicija u ovom trenutku toliko nevidljiva.
Što bi rekao jedan drugi aforističar, Milan R. Simić, zadnja pošta Velika Plana: „Da imamo opoziciju, poslao bih im telegram podrške!“
