Piše Ivan Mrđen: Novak, Melburn & Me (1)

Pošto su me ovih dana prijatelji i kolege uglavnom pozdravljali pitanjem "zar ti nisi u Australiji", pokušaću ovim vikend-feljtonom da se koliko toliko zahvalim Novaku Đokoviću za sve lepe trenutke koji su povezali njega, Melburn i "moju malenkost"...

U januaru iduće godine navršiće se pune dve decenije od kako je Novak prvi put zaigrao na nekom grend slem turniru, sticajem okolnosti njegovom omiljenom Australian openu. Izgubio je glatko (0:6, 2:6, 1:6) od četvrtog nosioca Marata Safina, potom i pobednika turnira. Rusu je protivnik u finalu bio Lejton Hjuit, što je, by the way, bila poslednja prilika da neki domaći igrač trijumfuje na AO, još od 1976. godine kad je to učinio Mark Edmonson.

Rezultat 1:6, 6:3, 6:4, 6:4 za Safina, koji je te godine igrao možda najbolji tenis u karijeri. On je prethodno izgubio dva finala, 2004. protiv Rodžera Federera i dve godine ranije protiv Tomasa Johansona. Finale iz 2002. je zapamćeno za sva vremena, jer je ekstravagantni Rus za taj meč u svoju ložu umesto stručnog štaba doveo tri atraktivne plavuše, na koje je, kasnije se pokazalo, više pažnje obraćao on nego hladnokrvni Šveđanin.

Novaka je na njegov debi nekoliko puta u raznim prilikama podsećao kolega Saša Janković, sada glavni i odgovorni urednik tamošnjeg nedeljnika "Srpski glas". Tada je budući desetostruki šampion prvi i jedini put ofarbao kosu u plavo, zbog čega ga je, kako je kasnije pričao, "baš izgrdila mama Dijana".

U to vreme u Srbiji tenis gotovo da niko nije gledao, jer su uspesi Monike Seleš iz prethodne decenije (devet pobeda i jedno finale na grend slem turnirima) već zaboravljeni, posebno od kako je primila američko državljanstvo.

Ruku na srce, poslednje veliko interesovanje ovdašnji ljubitelji sporta pokazali su za onaj Vimbldon iz 2001. godine, kad je Goran Ivanišević pobedio iako je na turnir ušao na "vajld kartu". Jeste dečko iz susedstva, jeste mu na trofeju lično čestitao njihov ovde ne baš omiljeni predsednik, ali bilo u tome i nečeg našeg, od inata do humora (dočekan u rodnom Splitu sa "hvala kurcu, Gorane"). Of course, tada niko nije mogao ni da zamisli da će dvadeset godina kasnije Ivanišević biti trener najuspešnijeg srpskog sportiste svih vremena.

Ja, lično, u to vreme nisam ni sanjao da će baš Melburn biti grad u kome ću boraviti čak osam puta u ukupnom trajanju od osamnaest meseci, još manje da ću uživo pratiti Đokovićeve pohode na čak tri Australian opena. I još jedan meč pride, o čemu ću nešto kasnije...

Naredne godine (2006.) Novak nije ni putovao "tamo dole", jer je čitave sezone sticao iskustvo po ATP turnirima, da bi sledećeg januara prvi put pobedio u nekom meču na terenima Melburn parka. Tako je u istoriji ostavio nekakav trag i već zaboravljeni Čileanac Nikolas Alehandro Masu Frid, mnogo poznatiji po nadimku "Vampir", a tih Novakovih 6:1, 6:1, 6:0 najavili su pojavu pravog meteora među teniskim zvezdama.

Posle je stradao još jedan igrač sa četiri imena, Španac Felisijano Lopez Dijaz Gera, pa Tajlanđanin Danaj Udomčoke, za koga se treba baš pomučiti da se nađe više podataka, ali je u osmini finala nepromostiva prepreka bio prvi nosilac i pobednik turnira Rodžer Federer. Bilo kako bilo, Đoković je te godine prvi put bio jedan od "kosturaša", 14. po rangu, zbog čega se i praćenje najvećih teniskih turnira polako vraćalo u živote nas običnih građana Srbije.

Već dogodine, Đoković se revanširao legendarnom Švajcarcu, savladavši ga u polufinalu sa 7:5, 6:3, 7:6 i plasiravši se u finale bez izgubljenog seta. U finalu, već pomenutog 27. januara 2008. protivnik mu je bio najveće iznenađenje turnira, Francuz Žo-Vilfred Conga, tada 38. teniser na ATP listi, koji je u drugom polufinalnom meču pobedio drugog tenisera sveta, Rafaela Nadala. Novak je pobedio sa 3:1 u setovima i time osvojio prvi grend slem trofej u karijeri.

Komentator "Eurosporta Srbija" završio je komentar tog meča ovim rečima: "Da se Novak Đoković sada kandiduje za predsednika Srbije, glatko bi pobedio sve kandidate". Prvi krug predsedničkih izbora bio je sedam dana ranije, 20. januara, a drugi 3. februara kad je Boris Tadić tesno pobedio Tomislava Nikolića (50,31:47,97).

Dan posle Novakove pobede mi je moj prijatelj, legenda beogradskih malih terena Ivan Sole (1956-2017) napisao nešto slično: “Ime moje, pitao sam moju ćerku Galu koja ima velikih trinaest godina, za koga bi ona glasala u drugom krugu. Rekla mi je da je vreme da se uozbiljimo i podjednako damo glas Ani, Jeleni, Noletu, Janku i Zimonji.”

Ana Ivanović, Jelena Janković, Janko Tipsarević, Nenad Zimonjić i naročito nadirući Novak Đoković su u to vreme u naš svakodnevni jezik vratili reči "servis", "brejk", "forhend", "grend slem"… a moj komentar je glasio: "Mlađi možda ne znaju, ali na ovim izborima se na neki način glasa i za naše tenisere, odbojkaše, vaterpoliste... Ne bi valjalo da se vratimo u godine kad se ovde vodila takva politika da srpski sportisti nisu mogli ni sa kim da se nadmeću".

Kako sada stvari stoje, izgleda da se "uozbiljio" samo Tipsarević, koji se nedavno upisao u naprednjake!

* * *

Sutra: Kako me je "zeznuo" Vavrinka…

*****************************************
BONUS VIDEO:Novak se osvrnuo na svoju karijeru nakon pobede nad Ečeverijem