“Pozivam sve ljude da niko ne dođe na skup ukoliko ga neko primorava i tera. Je l’ vi stvarno mislite da za nas glasaju ljudi koje neko primorava”, izjavio je preksinoć predsednik svega ovoga i lider naprednjaka posle sednice predsedništva najmasovnije stranke.
U pravu je! Nad ovim njegovim rečima trebalo bi da se ozbiljno zamisle svi koji su nekakve face u ovom “preduzeću za eksploataciju vlasti”, kako je svojevremeno ovdašnje političke partije nazvao kolega Milan Lazarević. Od članova tog predsedništva, preko ministara, njihovih pomoćnika i zamenika, državnih sekretara, direktora kojekakvih agencija, direktora javnih preduzeća, velikih i malih “bogova” na lokalu… (Izvinjavam se, što nisam napisao, iako sam mislio i na njih: ministarke, zamenice, državne sekretarice, direktorke, velike i male boginje…)
U pravu je! Zašto je problem da na “veliki skup nade”, zakazan za onaj tamo petak, dođe sto hiljada ljudi, ako je lista „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“ na prošlogodišnjim izborima u Beogradu dobila 348.345 glasova? Dakle, izađe svaki treći od “neprimoranih glasača”, prošeta do zgrade ispred koje se igraju Rosandićevi konji vrani, odsluša govore i kući na večeru i “Zadrugu”… Ne trebaju ni autobusi, ni sendviči, ni spiskovi, ni pritisak na zaposlene u organima uprave i javnim preduzećima…
E sad, možda neko kaže ipak su se na pomenutoj listi nalazile i takve gromade političke scene kao što su Vulinov pokret socijalista ili penzionerska organizacija familije Krkobabić, da ne pominjemo nekadašnjeg “kralja trgova”… Na njih se pozivi iz naprednjačke centrale ne odnose, ako se ne računa da su svi oni već odneli na stotine dobro plaćenih pozicija u vlasti, javnim kućama i kojekakvim upravnim odborima…
Zato je u pravu predsednik svega ovoga kad nastupa samo kao lider naprednjaka, jer zašto bi bio problem okupiti sto hiljada okupljenih pristalica ako njihova stranka ima pola miliona članova? Neka dođe svaki peti zato što iskreno veruje u svoju partiju, pa onda nije sporno ni da se za zainteresovane iz drugih varoši organizuju i prevoz i užina, samo ne na teret lokalnih budžeta i poslovanja javnih preduzeća…
Neki smatraju da SNS u ovom trenutku ima i više od 700.000 članova, što je na populaciju u Srbiji svetski rekordna “popularnost”, ali ja se držim onoga što je predsednik rekao u julu 2021. godine, kad je demantovao da je Veljko Belivuk njihov partijski drug: “Mi imamo u ovom trenutku između 400 i 500 hiljada članova. Da li mislite da niko od njih neće počiniti nikakvo krivično delo? Belivuk nije bio član SNS, ali ne razumem šta bi to promenilo.“
Kad več pominjemo krivična dela, možda niste znali ali u to spadaju i politički pritisci na građane, posebno zaposlene u javnim službama, koji se dešavaju svakodnevno, a ne samo uoči izbora ili velikih “skupova podrške”, kako je pre neko veče rečeno u Subotici na tribini „Čaj protiv političkih pritisaka“, koju je organizovala CRTA (za manje upućene: Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost; nezavisna, nestranačka organizacija civilnog društva posvećena razvoju demokratske kulture i građanskog aktivizma).
Kažu da, osim aktivnosti vezanih za obezbeđivanje sigurnih glasova, podršku u promociji stranke i političkih aktera ili dokazivanje lojalnosti stranci, mehanizmi pritisaka obuhvataju i kontrolu nad privatnim životom pojedinca. Društvene mreže su ovih dana prepune objava koje potvrđuju da su pritisci posebno rasprostranjeni u javnom sektoru, tj. u javnim preduzećima i ustanovama, organima lokalnih samouprava…
„Ukoliko zaposleni trpe pretnje, na primer otkazom, mogu podneti krivičnu prijavu policiji ili nadležnom javnom tužilaštvu, a ukoliko im preti i osoba koja je na rukovodećoj poziciji, tj. službeno lice, tako što koristi svoj službeni položaj ili ovlašćenje, onda mogu podneti i krivičnu prijavu zbog postojanja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja“, naglasio je na pomenutoj „čajanci“ Pavle Dimitrijević, direktor pravnih poslova Crte.
“Pozivam za svedoka mastionicu i pero i sve što se perom piše”, ima taj stih u romanu Meše Selimovića “Derviš i smrt”, pa tako i ja pozivam kao “svedoka odbrane” Ustav Republike Srbije, gde u članu 46. stoji: “Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.”
Ustav kaže da se sloboda izražavanja može ograničiti zakonom (zakonom, a ne svojevoljnim pojedinačnim odlukama i nalozima), ako je to “neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije”. E sad, pomisliće mnogi, zar je dotle došlo da se na taj način štite ugled i autoritet onih koji ga sve manje imaju, zar je to moral demokratskog društva?!
Odbrana poziva za “svedoka” i Krivični zakon Republike Srbije, koji jasno kaže, u članu 135. da je prinuda u ovoj državi krivično delo, te da će se “ko drugog silom ili pretnjom prinudi da nešto učini ili ne učini ili trpi, kazniti zatvorom do tri godine”. Istina, na staroj Čukarici, gde sam ja odrastao, kažu “i na tarabi piše…”
U tom smislu je mnogo značajnije pozvati se na član 49. (tačka 4.) Zakona o javnim preduzećima, jer tamo načelna odgovornost dobija ime i prezime. Odnosno, precizno je naznačeno ko zbog “primoravanja i teranja”, kojih po mišljenju predsednika svega ovoga uopšte nema, može da bude smenjen:
“Direktor javnog preduzeća se razrešava pre isteka perioda na koji je imenovan ukoliko… se utvrdi da deluje na štetu javnog preduzeća kršenjem direktorskih dužnosti, nesavesnim ponašanjem ili na drugi način, a naročito ako koristi resurse javnog preduzeća za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, pod čime se posebno podrazumeva korišćenje službenih prostorija, vozila i inventara javnog preduzeća bez naknade; ako obavlja aktivnosti vezane za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata kao i za izbornu kampanju u radno vreme; ako vrši pritisak na zaposlene i lica angažovana po drugom osnovu u javnom preduzeću u vezi sa podrškom političkim subjektima ili kandidatima na izborima!”
„Ljudi su na razne načini izloženi političkim pritiscima, a svaki od njih je protivzakonit. Ne smemo da prihvatimo da su politički pritisci postali sastavni deo naše političke kulture. Da bismo se oslobodili mreže pritisaka, nije dovoljno nekoliko hrabrih pojedinaca da o njima progovore. Neophodna nam je solidarnost kako bi se ljudi ohrabrili da ne pristaju na pritiske”, rekao je na već pomenutoj tribini Raša Nedeljkov, programski direktor Crte.
Nije baš slučajno što je ovaj razgovor održan u Subotici. U tom gradu živi i Ranka Kašiković, donedavno glavni pravnik u Centru za stara lica, koja je odbila da ide na “miting velike nade”, izjavivši: “Ne želim da budem poput psa kog hrane bajatim sendvičima, ne podržavam nikakvu politiku!”
O njenom slučaju je ovih dana javnost obavestio advokat Borivoje Borović. On je naglasio da postoje ljudi, uslovno rečeno “mali ljudi” koji ne daju svoju slobodu, bore se po cenu da izgube posao. A gospođa Ranka je, uz sve to, i samohrana majka.
Ako već ne mogu Ustav i zakoni, zaista ne znam koliko će joj pomoći reči predsednika svega ovoga da „niko ne mora da dođe na skup ako ga neko na to primorava ili tera”. Bez obzira što je on već duže vreme iznad i Ustava i svih zakona!
BONUS VIDEO Milan St. Protić: Vučićev kontramiting nije pametan potez, ako nas ove tragedije ne otrezne, nama ni Bog više ne može da pomogne