Prvi dan leta, upekla zvezda, trideset u hladu iako je već pola osam uveče, a u rasklimatanom i razdrndanom „tri’eskecu“ (garažni broj 942) uključeno - grejanje! Na zadnjoj platformi jedna žena, tu negde u ranim četrdesetim, više priča sama sa sobom nego što viče da bi je neko čuo, kako nam je to „ostalo od zumus, kad nije radilo“...
I još kaže „koga ćemo sad da psujemo, kad više nema Vesića, za sve nam on bio kriv…“ Oko nje „Zombilend“, svi bleje u telefone, oni do otvorenih prozora izvinuli vratove da u’vate malo svežine, ostali ćute, nema veze, važno je da ide, zar nije samo nekoliko sata ranije bio pravi kolaps u gradu, neko zbog nečega blokirao „Gazelu“…
Nisam ni ja bolji, sedim na vrelom plastičnom sedištu, osećam ništa nije kako treba al’ nemam snage da bilo šta promenim, izdržaću do poslednje stanice… Pa mi u jednom trenutku palo na pamet, ako capnem u toj pokretnoj dušegupki, ima odma’ tamo gore da me postave za urednika beogradske, od svega što sam u životu radio to mi nekako najbolje išlo…
Osmehnuh se kiselo, jer se već danima spremam da napišem kako te neke „nebeske redakcije“, koju sve češće pominjemo otkad su učestali odlasci hvale vrednih kolega, jednostavno rečeno – nema! Niti će je ikada biti, jer ne mogu svi oni, od Stojana Cerovića do Stojana Drčelića, da misle, pišu i bore se umesto onih koje zabole briga zbog obesmišljavanja institucija, lažnih izbora, korupcije i lopovluka, afera izmišljenih za prikrivanje stvarnih događaja, medijskih manipulacija… Ne mogu oni da nam govore šta nam je činiti dok mi kroz život bauljamo širom zatvorenih očiju, nemi i gluvi, a svi Lekićevi „junaci doba zlog“ bahatiji nego ikad…
„Nije smešno“, unela mi se u lice galamdžika sa zadnje platforme. „Nije“, odgovorih.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar