0
Mirina i moja najmlađa ćerka Marina, osnivač, vlasnik i kreativni direktor "Inteliera" (uz njenu saglasnost, pišem sve na užas agresivnih rodnoravnopravnostetljki), firme koja se u Dubaiju bavi predstavljanjem uspešnih ljudi, projekata i poduhvata u građevinarstvu, arhitekturi, urbanizmu i dizajnu, ne propušta priliku da ovih dana poslovne partnere, prijatelje i uopšte sagovornike upita: Koja je Vaša reč za 2023. godinu?
Mene je, priznajem, tim pitanjem iznenadila, pa sam odgovorio rečju koja, bar na prvi pogled, nema mnogo veze sa mojim trenutnim razmišljanjima i realnom pozicijom: Samopouzdanje!
Da budem još iskreniji, to sam pokupio sa ogromnih bilborda, gde je u okviru kampanje brenda „Sephora“, pod naslovom „Neograničena moć lepote“ („The Unlimited Power of Beauty“), lansirana i poruka: „This is not beauty. This is confidence!“ („To nije lepota. To je samopouzdanje!“)
Najviše samopouzdanja mi je, ruku na srce, trebalo prošlog petka kad smo se, na ljubazni poziv tima „Koka-kola arene“, posle ugruvavanja i ozleđivanja na tamošnjim pokretnim stepenicima (dva dana ranije, detaljno opisano u tekstu “Stepenice za nebo”), opet našli među posmatračima mečeva Svetske teniske lige. Ovog puta sa mnogo boljih mesta i sa Novakom Đokovićem na terenu…
Mada, kad malo bolje razmislim ima dosta samopouzdanja i u činjenici da se i dalje svakodnevno „obraćam naciji“, kako je, po stoti put ponavljam, za naše komentare po medijima govorio legendarni Stojan Drčelić. Da ne govorim o skorašnjem putovanju do Melburna i akreditaciji za izveštavanje sa predstojećeg Australian opena. Ovog puta sa Novakom Đokovićem na terenu…
Ako bih bio iskren do kraja, reč samopouzdanje mi ipak nije izletela sasvim slučajno. O tome sam dosta razmišljao još jesenas u Beogradu, posebno dok sam gledao kviz „Želite li da postanete milioner“ i čudio se kako neki ne znaju i ponešto iz domena elementarnog obrazovanja i opšte kulture. Gotovo da sam stekao utisak da je nivo samopouzdanja pojedinih učesnika (i učesnica, of course) obrnuto proporcionalan nivou njihovog znanja.
Malo znanja је velika opasnost, a samopouzdanje ide sa njim pod ruku. Bertrand Rasel je tvrdio da su „oni koji osećaju sigurnost glupi, a oni sa imalo mašte i razumevanja ispunjeni su sumnjom i neodlučnošću“.
Pročitajte još:
U Šekspirovim stihovima ćete pronaći da „budala misli da je mudra, a mudar zna da je budala“. Za Konfučija je „pravo znanje znati nivo svog neznanja“.
I Čarls Bukovski je voleo ovu temu i pisao je da je „problem sveta što su inteligentni ljudi puni sumnji, dok su glupani puni samopouzdanja“. I dodao: „Samopouzdanje neznalica je jedna od najvećih katastrofa čovečanstva“.
To se od 1999. godine naziva „Daning-Krugerovim efektom“, po Dejvidu Daningu i Džastinu Krugeru, psiholozima sa Kornel Univerziteta. U pitanju je vrsta saznajne ili kognitivne pristrasnosti – neko ko nema znanja ili ne vlada određenim veštinama sebe ipak nerealno pozitivno ocenjuje i doživljava. I ne samo to, već sebe u tom smislu uzdiže u odnosu na druge.
Ovakav „poremećaj“ ili „nemogućnost“ realnog sagledavanja i sebe i okoline, poslednjih godina je jedna od važnijih tema u poslovnim krugovima. Problem je neznanje, ali i to što osobe sa ovakvim ponašanjem ne znaju da nešto ne znaju. Neznanje vodi u nekompetenciju, a sve zajedno vodi u neuspeh. Mnogo započetih biznisa i kompanija je doživelo kratak vek upravo zbog Daning-Krugerovog efekta koga su „emitovali“ njihovi osnivači.
To se obilčno događalo kad osnivač kompanije nije sposoban da identifikuje sposobnosti i znanje drugih ljudi, pa teško prihvata činjenicu da neko drugi može da zna bolje ili da ima jasniju sliku o određenoj industriji ili poslu. Kao rezultat, ne zapošljavaju ljude koji prihvataju izazove i donose konstruktivne ideje. „Ja sve već znam“, jasno će reći lider ponosni “vlasnik” efekta kakav je Daning-Krugerov.
Nije posebno teško prepoznati osobe sa ovim poremećajem: Najglasniji su u grupi, vode glavnu reč i nameću svoje mišljenje, donose zaključke na osnovu neproverenih i često netačnih podataka, nemaju sposobnost da sebe sagledaju „spolja“ i zbog ovakve limitirane perspektive misle da su veoma sposobni i superiorni…
Sad samo zamislite koliko ovaj efekat može da bude opasan kad je u pitanju liderska pozicija u politici. Bernard Šo je rekao da „ako ništa ne znaju, a misle da sve znaju, onda prave političku karijeru“.
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?