Piše Ivan Mrđen: Moja Mira “zapalila Internet”

Na Fejsbuk stranici “Odbranimo reke Stare planine” objavljena je fotografija moje supruge Mirjane, nastala pre pet godina u vreme kratkotrajnog postpandemijskog “sedmojulskog ustanka”. Dok ovo pišem, ta objava imala je neverovatnih 195 deljenja, uz više od 3.300 različlitih znakova podrške i 40 komentara…

Istovremeno je na Instagramu, na adresi “Srbiju… upoznaj”, ista objava dobila 9.222 srdašca, uz 215 različitih komentara. I na Fejsbuk stranici Sindikata “Nezavisnost” rudarstva i energetike slične brojke…

Iako slika govori više od hiljadu reči, samo da napišem da je na njenoj majici pisalo “baka petoro unučadi, od kojih samo jedno živi u Srbiji”, uz želju da makar najmlađa Dunja ostane ovde.

Pet godina kasnije sve je isto, samo deca i dalje rastu po belom svetu, pa i gospođica Dunja, koja u septembru kreće u osmi razred, već uveliko razmišlja da školovanje i odbojku nastavi u nekoj drugoj državi…

* * *

Ovo što nam se upravo događa u zemlji Srbiji direktna je posledica tog velikog poraza možda poslednjeg autentičnog građanskog protesta. Proteste protiv nasilja tri godine kasnije, posle masovnih ubistava u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i mladenovačkim selima Dubona i Malo Orašje postepeno je preuzela i upropastila kilava opozicija, dok su osnovni ton i karakter pobune koja kontinuirano traje od novembra prošle godine zbog organizovanog zločina i pada nadstrešnice na rekonstruisanoj i dva puta svečano otvaranoj železničkoj stanici u Novom Sadu dali studenti…

“Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća”, pisao je Ivo Andrić. Iz tog ugla gledano, u julu 2020. godine građani Srbije imali su više nego jak kohezivni faktor, prvenstveno zbog prerane smrti prevelikog broja ljudi i trajnih posledica koje je pandemija ostavila ne samo na imuni sistem, zdravlje ljudi i njihove navike, već i na politiku, ekonomiju, psihu, međunarodne odnose…

“Već smo dosta toga iskusili, a šta smo naučili”, to pitanje postavio je profesor dr Petar Đukić u knjizi “Oteto vreme” (Beograd, 2024), koja je dragoceno svedočanstvo zbivanja u Srbiji uoči, tokom i posle kovid pandemije.

Sve je tu, od antidatiranja prvog slučaja i uvođenja vanrednog stanja tek po obavljanju neophodnih predizbornih radnji do ocena o “najsmešnijem virusu” i političkih (i materijalnih) tantijema pojedinih članova Kriznog štaba, od nepostojanja pisanih tragova o radu tog organa koji je vremenom i sam izvrgnut raznovrsnim manipulacijama do tajanstvenih nabavki respiratora i vakcina, što je rezultiralo daljim jačanjem autokratske vladavine, od medijskog terora do, srazmerno broju stanovnika, najveće smrtnosti u Evropi, posebno među zdravstvenim radnicima…

* * *

“Sedmojulski ustanak 2020” ugušen je brutalnom policijskom akcijom po poznatom scenariju, uz pomoć ubačenih provokatora, lažnih opozicionara i samoproklamovanih liderčića (“Ćale, ovo je za tebe”)… Tom prilikom se i moja Mira, iako je mirno sedela na trotoaru, nekoliko puta ozbiljno zabrinula za sopstveni život…

Zato smo, valjda, zapamtili apel koji je tih dana pripadnicima policije uputila jedna časna i hrabra žena, policijska službenica Tamara Nikolić, izrazivši nadu da će njene kolege “zajedno sa narodom, raskrinkati i uhapsiti one koji su ubacili svoje plaćenike i huligane da gađaju policiju kamenicama i provociraju sukobe”. Da se to nije ni pročitalo, a kamoli prihvatilo, uveravamo se ovog leta, kad je policijsko nasilje postalo mnogo brutalnije i bezobzirnije.

U tom “Tamarinom apelu” moju pažnju privukao je policijski precizan popis najvažnijih grupa nezadovoljnika, koji se u zemlji Srbiji zbog nečega bune protiv režima predsednika svega i svačega, kao vrhovnog uzurpatora svih ingerencija i institucija.

Uz molbu kolegama “ne naskačite na narod, koji vas ničim ne napada i s pravom protestuje”, ona je sve lepo složila, napisavši da su na ulicama oni koji neće migrante, neće reke u cevima, neće prisilnu vakcinaciju, neće da decu leče SMS porukama, neće da rade za minimalac, neće da ispraćaju decu iz Srbije, neće da botuju za sendviče, neće lažne diplome, neće falsifikovane doktorate, neće da im bebu ukradu u porodilištu, neće pedofiliju, neće da predaju Kosovo, neće da iznevere ratne veterane…

Ukratko, po njenim rečima – “neće da trpe izdajnički režim”!

* * *

U proteklih pet godina tom spisku gnevnih, nezadovoljnih i razočaranih ljudi ista vlast je dodala i one koji neće da strepe da li će im se dete vratiti iz škole, one koji neće da trpe da se pored njih slobodno šetaju učesnici u zločinačkim poduhvatima, od kriminalnih do koruptivnih, one koji neće da im centar prestonice bude pretvoren u seosko vašarište, one koji neće…

Ukratko rečeno, sve koji više ne mogu da trpe svevlast predsednika svega i svačega, kako ga ja zovem, vrhovnog komandanta Ćacistana (po Basari) i civilnog patrijarha (po Dragutinu Miniću)…

Sve je, dakle, podebljano i pojačano, samo su slova na Mirinoj majici malo izbledela…