0
Baš su mi godile pohvale, koje je povodom teksta od srede (”Kad bi Al Paćino ušao u ‘Elitu’”) na svom Fejsbuk nalogu objavila moja prijateljica Dana Marić:
“Istrgnuto iz konteksta: ‘Čim je prestižan znači da tamo zalazi polusvet i odroni s dna naprednjačke kace’. Iz ukupnog jutarnjeg opusa pisane reči izdvaja se narečeni citat svojim odrazom naše stvarnosti u kojoj se kuhamo i snage jačine delovanja na naša čula.
Inače, poduži današnji članak/priča uvaženog poslenika srpske žurnalistike izdvaja se svojim intelektualnim kapacitetom da napravi simbiozu misli svojih kolega na čemu ce izgraditi sliku ukupne naše stvarnosti. Jutrošnjom pričom, autor je uspeo da prevaziđe samoga sebe a nama da otvori oči u kakvom se grotlu kuvamo!”
Gospođi Marić, inače veoma aktivnoj na ovoj društvenoj mreži, odmah sam zahvalio na lepim rečima, ali i podsetio da navedena rečenica pripada velikoj borkinji iz Čačka Aleksandri Ćurčić, koja je to rekla svojoj ćerki kad je posle tri dana rada u jednom “prestižnom beogradskom restoranu” htela da “podnese ostavku”!
PROČITAJTE JOŠ
A onda sam dodao da u poslednje vreme pišem nešto duže tekstove, “upravo zato što želim da prenesem sve što je na mene ostavilo utisak, kad je reč o određenoj temi”. Tako sam i sjajnu priču Maje Vukas o utisku koji je na nju ostavio slavni glumac Al Paćino kad ga je pre mnogo godina posluživala u poznatom njujorškom restoranu “Leo’s” dopunio potpuno suprotnim iskustvom moje prijateljice, poznate slikarke i književnice Milice Vučković, kad je već prvog radnog dana imala nesreću da kao početnica u nekad čuvenom beogradskom restoranu “Pevac” lično upozna ovdašnju košarkašku legendu Zorana “Moku” Slavnića.
A onda mi je baš dobro “legla” i Aleksandrina objava, kao veza sa nakaradnim viđenjem “prestiža” i “elite”, koje je do koske ogoljeno na predstavljanju novih učesnika kao fol novog rijalitija na televiziji za ružičastu stvarnost. Što je najbolje objašnjeno komentarima tipa “sve moj do mojega”…
Da ne preteram u skromnosti, na kraju mog odgovora dragoj Dani napisah da “treba i to znati i umeti”. Mada današnji komentar najverovatnije neće mnogo doprineti potvrdi takvog samohvalisanja…
* * *
Reč je o tome da se poslednjih dana ko god je stigao malo prosrao na temu ovdašnje opozicije, posebno njenog dela koji je preuzeo organizaciju protesta “Srbija protiv nasilja”. Ne želim da posebno apostrofiram ništa iz produkcije, koju su u jednoj popularnoj pesmi nazvali “šatro mudraci na pokretnoj traci” (Elma Sinanović, “Tajiš tekst”), da ne bih pominjanjem pojedinih likova i njihovih gluposti odvukao vašu pažnju od jedne sjajne priče, koju već duže vreme čuvam u folderu “razno, trebaće jednog dana”.
Njen glavni junak je moj drugar Relja Lazić, čijih sam 3.400 grama i 51 santimetar dužine zabeležio u septembru 2014. godine, kad je usrećio mamu Danicu, tatu Aleksandra i nadasve ponosnog dedu Ratomira (1944-2016), da ne nabrajam ostalu familiju. Važnu ulogu ima i njegova sestra od strica Luča, čijih sam tri i četvrt kile i pola metra, na radost mame Aleksandre, tate Uroša i ostale familije, komentarisao tri godine i dva meseca kasnije.
Elem, Luča je pre nekoliko meseci krenula u “školu rolera”, a njen stariji brat je tim povodom rekao mami Danici: “Ja sad zaista ne znam šta da radim. Ako joj kažem ‘bravo Luča’, to nije pošteno, jer ja niti umem da vozim rolere, niti znam išta o tome.”
Sad zamislite koliko bi nam javni govor i mediji bili drukčiji, kad bi u njima imali prostor samo oni koji nešto umeju da urade ili o tome znaju mnogo više od “hordi idiota kojima je internet dao prostor da javno iskažu svoje mišljenje, dok su ranije mogli samo da posle čaše vina kenjaju u baru”, kako je to zapazio Umberto Eko. Kad bi bilo tako, verovatno ni predsednika svega ovoga ne bismo gotovo svakodnevno viđali na malim ekranima naših teve prijemnika, kako je govorio Radovan Treći.
Poslednji put smo rođendan mog prijatelja Ratomira Lazića proslavili u selu Guncate kod Barajeva u junu 2016. godine, što je takođe sačuvano u knjizi „Sa nadom u malo sutra“, u kojoj su sabrani moji komentari iz „Blica“ od 3. januara 2014. do 30. decembra 2017. godine:
„Stari prijatelji, stare priče, kao i obično odličan svadbarski kupus, a najlepše sam se osećao kad je Rašin unuk Relja, sa nepune dve godine, jedino meni hteo da sedne u krilo, na veliko iznenađenje vazda brižne mame Danice. Moja Mira je to odmah i slikala, mada sam ja bio protiv toga: Neću da budem poput ovih što sada idu na proteste i najvažnije im je da naprave selfi!“
Sad da me ubijete ne mogu da se setim kakvi su bili protesti u to vreme, jer su „stop krvavim košuljama“, „jedan od pet miliona“, lupanje u šerpe i „sedmojulski ustanak“ posle pandemije obeležili neke kasnije periode, ali izgleda da se taj običaj „idemo da se slikamo, pa kući“ zadržao i do današnjih dana. Bez obzira što nikad nismo imali tako jezive povode, kao što su masakri u školi „Vladislav Ribnikar“ 3. maja i u mladenovačkim selima Dubona i Malo Orašje dan kasnije, sa ukupno 18 nevinih žrtava.
Što se polako zaboravlja, jer je maksimalno uključen rolerkoster „sistem nije zakazao“, u kome već pomenuti PSO ima najvažniju funkciju. Možda i zbog toga je do bola tačan aforizam Slavice Agić, prekjuče objavljen na portalu Konkretno: „Probudili smo se, ali još ne sviće rujna zora!“
A ovo sa opozcijom i raznim dramoserima „trebalo bi ovo, što nisu ono“, ne mogu da završim drukčije nego još boljim odgovorom pametnice Luče, kad joj je njen brat Relja izložio svoju dilemu: „Nema problema, ja kad naučim, naučiću i tebe!“
