Ako ovaj tekst pročitate u četvrtak 7. novembra odmah iza ponoći, ja ću u to vreme piti kafu na singapurskom aerodromu. Ako to učinite oko podne (of course, po srednjeevropskom vremenu), tada bi trebalo da sam u kolima sa Mirinom i mojom najstarijom ćerkom Milenom i zetom Kameronom, na početku još jednog dvomesečnog boravka u Australiji, prva stanica Melburn.
Kratkotrajni odmor u Dubaiju završio sam uz obećanje Mirinoj i mojoj najmlađoj ćerki Marini da ću se izviniti zbog seksističke nesmotrenosti u tekstu „Back to school – KiVa metod“, objavljen u subotu 2. septembra, gde sam opisao kako sam u novembru 1987. došao u redakciju „Borbe“. Iako je sve dogovoreno sa legendarnim urednikom Stanislavom Stašom Marinkovićem (1934-1989), morao sam da prođem propisanu proceduru prijema, u koju je “spadao i razgovor sa članovima komisije, koju su činili kolege Ratko Ličina i Pavle Mrđanov i visoka plavokosa pravnica Vera Šakić”.
Deo pod navodnicima je prilično naljutio osnivačicu, vlasnicu, direktorku i stratedžik menadžerku u Dubaiju sve poznatije agencije “Intelier”, jer mi je nekoliko puta ponovila: “A gde su ti podaci o visini i boji kose za kolege Ličinu i Mrđanova?!”
Nije mi puno pomoglo objašnjenje da je to “visoka plava pravnica” ostalo iz prve verzije teksta, kad njenog imena i prezimena nisam mogao da se setim, pa sam to napisao u uverenju da će mi neko od koleginica i kolega sa kojima sam krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka radio u “Borbi” pomoći da ispišem tačan sastav pomenute komisije. A kad me je moja draga prijateljica Dobrila Spirovski podsetila da je reč o Veri Šakić, koja se i bavila formalnom stranom “kadrovskih pitanja”, to sam nesmotreno samo dodao uz prethodni, priznajem, sasvim nepotreban opis njene figure i stajlinga.
PROČITAJTE JOŠ
A onda mi je moja sledbenica, nastavljačica porodične tradicije i najoštrija kritičarka zamerila što se povremeno ironično osvrćem na rodnu ravnopravnost, posebno kad su u pitanju zanimanja i funkcije. Tako je na red došao i pasus iz teksta “Metalni ljudi” (objavljen u ponedeljak 28. avgusta), gde sam, komentarišući odbijanje predloga da se trg blizu Slavije nazove imenom Borke Pavićević (1947-2019), napisao kako je “legendarna Borka bila dramaturg, umetnički direktor, kolumnista i kulturni aktivista“ i zamolio da mi to „ne zamere zagovornice rodne ravnopravnosti, jer je ona sve to radila baš ’muški’, snagom svojih ubeđenja i silinom svog temperamenta“.
Zamerka nije bila što sam potom naveo da je Borka Pavićević bila „umetnički direktor Beogradskog dramskog, potom Ateljea 212 i Bitefa, jedan od osnivača Beogradskog kruga, osnivač i direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju, publicista, nosilac francuskog Ordena Legije časti…“, već je novo pitanje glasilo: „A zbog čega misliš da samo muškarci rade svoj posao snagom svojih ubeđenja i silinom svog temperamenta?!“
Da ne prepričavam naš dalji razgovor u kome je moja draga ćerka navela da zna mnogo više muških koji odustanu već na prvoj ozbiljnijoj prepreci, koji se ne usuđuju da napuste „zonu svog komfora“, koji komuniciraju s drugima sa visine da se ne bi otkrila njihova praznina, navešću još samo jednu njenu rečenicu: „Ja mislim, a sada to pouzdano i znam, da je za vođenje firmi i bavljenje ozbiljnim poslom mnogo potrebnije nešto što bi mnogi proglasili za ’ženski pristup’, od strpljivosti i razumevanja preko osećaja za novo, korisno i moderno do upornosti i podrške!“
“Nas, ćerke generacije X, roditelji su podizali tako da nas nikad ne pohvale (da se ne uobrazimo) , da ne pričaju o emocijama (da nas očeliče) i da verujemo da smo do uspeha došli pukom srećom (da se ne uobrazimo dopunski)). To je zato što su nas rodili Bumeri koji samo o sebi misle izuzetno, kao i zbog patrijarhata u kom ćerka najveću pohvalu dobije kad joj otac kaže da je ‘sin’. ‘Sine moj’ – najnežnije su reči koje su kćeri moje generacije ikad mogle čuti od rodittelja”, napisala je ovih dana Leja Keler (Biljana Srbljanović).
Tim povodom sam poslao mejl na adresu sve tri Mirine i moje ćerke: “Drage moje ćerke, kad pročitate ovu objavu… molim samo odgovor, da li i dalje mogu povremeno da počnem neki mejl (pismo) sa: M. sine?” Tri od tri odgovor je bio “da”, što me je uverilo da u našoj porodici rodna ravnopravnost nikad nije bila problem, ali da se, s punim pravom, reaguje na svaki pokušaj banalizovanja tog principa.
Mnogo je takvih primera po društvenim mrežama. Dominiraju uglavnom sprdanja sa ženskim rodom određenih zanimanja, kao “istražna sutkinja, kamenorezačica, kosačica, lovarica, mlekarica, oštračica alata, poslovotkinja, psihijatarka, stručnjakinja…” Oblike za muški rod nije teško prepoznati, osim ako niste pomislili da je “lovarica” pandan ovde veoma popularnim “lovanima” ili “lovatorima”, a reč je ipak samo o običnom lovcu. Mada i za taj hobi, što će potvrditi moji prijatelji Slavko Petrović i Vladan Ristić treba sve više love…
Sasvim drukčija je objava kojom se ukazuje na nepravdu, već samom činjenicom da su imenice ženskog roda: prašina, metla, lopata, oklagija, šerpa, pegla, vešmašina… dok “jačem polu” pripadaju imenice kao: kauč, televizor, daljinski, mobilni telefon, laptop, automobil, štap za pecanje, burek, ćevap, frižider… Iako je ovakvo svrstavanje prilično selektivno, jer su ženskog roda i imenice lopta, krigla, kladionica, to na svoj način govori o “prirodnom stanju stvari” u većini porodica u zemlji Srbiji.
Umesto komentara, prilažem dve fotografije koje pokazuju da nasilje nad jezikom nije uvek na štetu lepših, nežnijih i pametnijih. Tako sam pre nekoliko meseci na Terazijama, na početku prolaza ka Nušićevoj ulici, video rogobatnu firmu da tu može da se kupi “pola metra palačinak”. Igra na kartu muške podsvesti “što duži, to bolji” izgleda nije donela očekivano interesovanje mušterija, tako da je pre izvesnog vremena sve vraćeno na “palačinka pola metra”, ali je dodato je i nešto po muškom ukusu. Roštilj.
