Piše Ivan Mrđen: Mihailo Miša Vasiljević (1933-2024)

A onda me je moj Fića mirno upitao: „A da li je imao lep život?! Pre nego što sam mu odgovorio, rekoh da me to podseća na scenu iz američke romantične komedije „Igra sudbine“ (originalan nalov „Serendipity“, 2001, režija Piter Čelsom, u glavnim ulogama Džon Kjuzak i Kejt Bekinsel), kad izvesni Din Kanski (Džeremi Piven), po zanimanju pisac nekrologa u „Njujork tajmsu“, priča kako su stari Grci, kad neko umre, postavljali samo jedno pitanje: Da li je imao neku strast?

* * *

Nešto kasnije, kad su se moje slutnje pokazale opravdanim i potvrđena vest o smrti Mihaila Miše Vasiljevića (1933-2024), pokušao sam da odgovorim na oba pitanja, uveren da je poznati novinar, urednik i punih osam godina glavni i odgovorni urednik Jugoslovenskog sportskog lista „Sport“ imao podjednako lep život i dok je radio i kasnije kao penzioner, upravo zato što je imao veliku strast prema sportu, naročito fudbalu...

Kad sam počeo da radim u „Borbinoj“ kući, posebno u periodu između 1976. i 1979. godine dok sam platu zarađivao u sportskoj rubrici „Večernjih novosti“, Mišino ime izgovaralo se sa velikim poštovanjem. Kad sam se drugi put obreo u zgradi na tadašnjem Trgu Marksa i Englelsa on je već bio legenda.

Prvenstveno zbog toga što je, kao glavni i odgovorni urednik „Sporta“, tokom osamdesetih godina prošlog veka uspevao da te novine održi respektabilnim, uglednim i tiražnim, dakle u vreme kad su sve tri odrednice iz njihovog zaglavlja počele da se ozbiljno urušavaju: I Jugoslavija kao državna zajednica njenih naroda i narodnosti, i sport kao masovna amaterska baza za vrhunske rezultate i novinarstvo kao profesija...

Na žalost, još jednom smo svedoci da vest o odlasku nekog velikog novinara ne mogu da objave novine u koje je utkao čitavu svoju karijeru...

* * *

U to vreme još se negovala tradicija da u „Sportu“ pišu nekadašnji sportisti, od kojih su mnogi kasnije postajali i uspešni treneri i selektori. Od legendarnog Ljubomira Lovrića (1920-1994), nekadašnjeg golmana Crvene zvezde i selektora fudbalske repezentacije Jugoslavije, preko Saliha Erdenića (1928-2002), legende jugoslovenskog boksa poznatijeg kao Toma Hladni, atletskog reprezentativca i košarkaša Crvene zvezde Vasilija Stojkovića (1923-2008), fudbalera OFK Beograda Petra „Čaneta“ Đorđevića (1930-2017) do šahovskog velemajstora i selektora Dragoljuba Janoševića (1923-1993)...

Tu su i Milorad Sokolović (1922-1999), košarkaški reprezentativac i predsednik KK Crvena zvezda, legendarni Todor Bulja (1924-1991), jedan od osnivača Fiskulturnog saveza Jugoslavije i jedno vreme „tehniko“ prvoligaša sa Karaburme, pa svestrani Aleksandar Alimpijević, svojevremeno predsednik Hokejaškog kluba Partizan, ali i funkcioner u Stonoteniskom i Vaterpolu savezu Jugoslavije...

I Miša Vasiljević je u sportsko novinarstvo stigao kao aktivni takmičar. Kad je početkom pedesetih godina prošlog veka došao u Beograd da studira medicinu, ubrzo je shvatio da ga šah zanima mnogo više od medicine, pa je osvojio i titulu omladinskog vicešampiona Jugoslavije. Kasnije je, izveštavajući sa turnira u Hestingsu 1958. godine, zaključio da ga novinarstvo više interesuje i od šaha, što bi bio konačan odgovor na ono starogrčko pitanje...

* * *

Namučio sam se da dođem do osnovnih podataka o pomenutim čuvenim novinarima „Sporta“, što se i inače zbiva kad je reč o „ljudima pre Gugla“. Veoma često se događa da neke podatke o njima nalazim na sajtovima tipa „kupujem prodajem“, gde se nude retke knjige, poput one „Kroz mrežu gola“ koju je 1952. godine objavio Ljuba Lovrić ili „Partizan, ljudi, godine, događaji“ iz 1978. koju je napisao moj idol među sportskim novinarima legendarni Slavoljub Vujović...

Kao da su pišući te knjige veliki majstori pisane reči, znajući da su „današnje novine već sutra klozet za mačke“, kako je govorio moj prijatelj Dragoljub Žarković (1951-2020), želeli da ostave neki trajniji trag o svojim karijerama i umeću. U tom smislu je i Miša Vasiljević autor vredne monografije „Život u devedeset epizoda“, objavljene 2010. godine, kad je Fudbalski savez Beograda obeležavao devet decenija postojanja...

Deset godina kasnije imali smo korona pandemiju, pa su i proslava stogodišnjice ove organizacije i promocija monografije „Beograde, Bog te video“ koju je pripremio kolega Nebojša Vuković ostali za neka bolja vremena. Tom prilikom bi verovatno bilo pomenuto da je dobar deo ovog jubilarnog izdanja sačinjen na osnovu Mišinog prethodnog poduhvata...

* * *

Sa gospodinom Vasiljevićem sam se najviše družio u godinama kad je već uveliko bio u penziji. Sretao sam ga u kladionici blizu njegovog stana preko puta „Lipovog lada“ i uglavnom smo pričali o fudbalu. Njegovo poznavanje fudbalske igre, klubova i igrača bilo je daleko iznad uobičajenog interesovanja ljubitelja ove vrste sportske zanimacije, a skromnim ulozima samo je želeo da potvrdi svoje prognoze... Dešavalo se da odigra nešto na nivou klasičnih „dojava“, ali nikad nije prilikom narednih susreta to posebno isticao, poput „jesam li ti rekao“ mudraca, kakvih ima u svakom od tih skoro tri hiljade lokala za otimanje para...

„Mi smo bar naučili kako se nameštaju utakmice“, rekao mi je jednom prilikom. To me podsetilo na sjajnu priču kad su Velež i Sarajevo odigrali 2:2 (trebalo je biti nerešeno, ali to niko nije rekao Franji Vladiću, pa je on postigao dva gola a onda bila muka da gosti nekako izjednače)... Tad je dopisnik „Sporta“ iz Mostara Mišo Marić zamolio urednika Vasiljevića da u nadnaslovu umesto „prvenstvena“ stoji „prijateljska fudbalska utakmica“, on je to odobrio, a posle širom Bosne i Hercegovine (u igri je bio i banjalučki Borac) zvonili partijski telefoni...

* * *

Komemoracija povodom smrti legende sportskog novinarstva Mihaila Miše Vasiljevića biće održana u ponedeljak 29. jula u Pres centru Udruženja novinara Srbije (Knez Mihailova 6/III), a sahrana je od 13 časova na groblju Lešće.