Posle kratkotrajnog zatišja, jer su Mirini i moji unuci prvu sedmicu avgusta proveli u sportskim kampovima, opet nam puna kuća, a naročito bazen u dvorištu, dečja graja najslađa muzika, ne smetaju nam cika, vika i poneka svađica…

Umeli su oni i ranije da se zaigraju, druže i zanimaju i drugim stvarima osim neizbežne elektronike (telefon, ajfon, igrice, televizor), pa bi svakako bilo preterano da njihovu sadašnju bliskost i želju da zajedno nešto rade pripišem činjenici da je Dunja sa drugarima iz tekvondo kluba “Pegasus” bila u Sokobanji, dok su Pera i Fića na Divčibarama igrali fudbal i družili se sa polaznicima još jedne generacije kampa Dejana Stankovića.

Slične kampove, kratkotrajne pripreme i boravke u prirodi već godinama organizuju mnogobrojni klubovi, istaknuti asovi ili preduzimljivi menadžeri. Sport tako postaje najveći motiv za neporodična putovanja dece i mladih i bezmalo jedina prilika da nauče nešto o životu u grupi, gde nisu samo oni važni i povlašćeni.

“Za pet dana ne možemo da ih naučimo da igraju fudbal, ali ako neki makar nauče da sami nameštaju krevet, eto neke vajde za sve”, našalio se nedavno kolega Đorđe Pajić, koji već godinama radi u Dekijevim kampovima.

Stariji čitaoci će najverovatnije na ovom mestu uzdahnuti i prisetiti se nekih svojih ferijalnih letovanja, izviđačkih i goranskih pohoda, smotri radioamatera, narodne tehnike ili aeromodelara, obuka u prirodi u organizaciji Crvenog krsta… Da ne nabrajam dalje društvene organizacije koje su se na različite načine bavile mladima, a sada uglavnom vegetiraju u nekim fragmentarnim oblicima.

Ne bih, međutim, da upadnem u zamku ulepšavanja nekadašnje stvarnosti, jer je i tada, iako je sve bilo mnogo masovnije, ipak zavisilo od roditelja i njihove spremnosti da (do)plate takva putovanja ili omoguće svojoj deci bavljenje nekim aktivnostima. Problem je samo što je danas sve mnogo skuplje, pa se i bavljenje sportom često pretvara u svoju suprotnost, postaje privilegija koja razdvaja umesto da zbližava mlade ljude!