Piše Ivan Mrđen: Konkurs za “Srpsku majku”

“Možda bi se neke postfeministkinje sablaznile nad ovom nomenklaturom, ali mene srećom to ‘Serbian mother’ intimno ne degradira, jer, ne, nema veze što ja nemam profesiju, što nisam pisac, književnica, slikarka pa čak ni vlasnica solidnog preduzeća, nije tu reč o patrijarhatu, internalizovanoj mizoginiji i ostalom, svaka bi se postfeministkinja tu grdno prešla, nasela bi, što se kaže na prvu.

Pitala sam urednika, šta misli, da li bi nekoj nemačkoj, francuskoj ili belgijskoj književnici napisao ovakav ‘kepšn’, nad čime se stvarno čovek zamislio, izvinio, potresao, do sledećeg mejla, jer je štampano izdanje ovo broja već držao u rukama, ali eto, stvarno nije ni do njega, svi mi mislimo da mislimo…“ napisala je na svojoj Fejsbuk stranici poznata slikarka i književnica.

Da bi se u svom stilu našalila: “Sve vas pozdravlja, možda majka nacije, a možda samo neka keva, domaćica, random žena koju su zaustavili na ulici da je pitaju za mišljenje. Uzgred, recite Ceci da je predala titulu!”

* * *

Mene je to navelo da razmislim koga smo sve poslednjih decenija zvali “srpska majka”? Od već pomenute Svetlane Cece Ražnatović, koja je tako nazivana krajem prošlog i u u prvoj deceniji ovog veka, prvo zbog uloge u nacionalističkom diskursu, a kasnije i zbog statusa „udovice heroja“.

Kič, estrada, politika, sve u jednom simbolu. Ne samo pevačica, već i politički simbol, udovica, idol, kontroverza. Jedina koja je od titule “srpska majka” napravila karijeru.

Šta uopšte znači biti “majka nacije”? Da li je to stvarno priznanje ili je uglavnom reč o ironiji? Da li se time veliča uloga žene kao biološke i moralne figure, ali ujedno i svodi na patetiku i žrtvu? Da li “srpska majka” ima pravo na grešku? Ili mora da bude svetica…

U vreme uspona i na vrhuncu moći Slobodana Miloševića (1941-2006) njegova supruga Mirjana Marković (1942-2019) je, uz punu podršku prorežimskih medija, pokušavala da se nametne u ulozi političke matrijarhalne figure. U nekim krugovima doživljavana i kao “ideološka majka nacije”, posebno u periodu dominantnog uticaja njene Jugoslovenske levice. Upravo zbog te dve odrednice, jugoslovenstva i levičarstva, ma kako u njenom slučaju bile lažne, ona nikad nije uspela da se približi atributu “srpske majke”…

* * *

Možda i zbog toga što je jedna od Miloševićevih tehnika pljačkanja sopstvenog naroda (upad u monetarni sistem SFRJ, otimanje stare devizne štednje, zajam za preporod Srbije, piramidalne banke, svetski rekordna hiperinflacija…) bila simbolički vezana za još jednu “srpsku majku”, Dafinu Milanović (1948-2008).

U zlatno doba finansijske prevare, ona je bila “nacionalna bankarka” u crnom kostimu i sa pudlicom u krilu. Sama je govorila: „Ja sam majka ovog naroda. Dajem više nego država.“ Narod ju je obožavao, dok nije nestao i novac i iluzija. I danas, kad neko lako veruje u bajke, kaže se: “Naivniji si nego štediša kod Dafine.”

Pritom su mnogi zaboravili pravu „majku bankarskog patriotizma“, Borku Vučić (1926-2009). Mistična, s mantilom i maramom, bila je i simbol za većinu običnog sveta zatvorenog, nerazumljivog sveta visoke politike i finansija.

* * *

“Majke u pokušaju” ili neke institucionalno promovisane figure karakteristične su za prvu deceniju ovog veka i kratkotrajnu vladavinu demokratski orijentisanih političkih subjekata.

To su žene koje su u nekom trenutku bile pozicionirane kao “nova lica Srbije”, često uz retoriku moralne obnove ili reforme, ali bez prave šanse da taj simbol zaživi. Najupečatljivi primer je Nataša Mičić, predsednica parlamenta i jedno vreme v.d. predsednica države. Jedina žena u novijoj istoriji na toj poziciji, ali bez stvarne moći, i sama rastrzana da li joj više godi naziv “srpska majka” ili “srpska Nikol Kidman”…

Nešto drugačija je priča Kori Udovički, koja je u vreme Zorana Đinđića najavljivana kao velika reformatorka i ekonomistkinja, pa je kao takva bila ministarka i u naprednjačkoj vladi. Mediji su je povremeno isticali kao “ženu razuma” ili “glas stabilnosti”, ali bez šireg emotivnog kapitala, mada je njeno nedavno pojavljivanje na studentskim protestima izazvalo priličnu pažnju javnosti…

* * *

U tom smislu ona se bitno razlikuje od grupe istaknutih žena koje bismo mogli nazvati “majke u senci”, stručne, ozbiljne, prećutane… Žene koje su stvarno doprinosile društvu, ali nisu nikad ušle u mitološku mašinu. Zato što nisu bile skandalozne, estradne ni politički korisne.

Bioinženjerka Gordana Vunjak Novaković jedna je od naših najuspešnijih naučnica u svetu, koja predaje na Univerzitetu Kolumbija, pravnica Zorica Mršević, svetski poznata kao borac za ljudska prava, nevidljiva za ovdašnju javnost, baš kao i njena koleginica Vesna Rakić Vodinelić, angažovana intelektualka, ali nikad i “popularna”…

Zato je možda i u redu što se danas prema toj “tituli” odnosimo pomalo ironično, baš kao što je učinila Milica Vučković. U zemlji gde svi beže od odgovornosti, još samo majke simbolično spašavaju naciju.

Tako shvaćena “srpska majka” je više od porodične figure. Ona postaje politička funkcija, moralna vertikala, emocionalna zamena za sve ono što nemamo. A pošto nam se takve osobe ne pojavljuju na izbornim listama, možda ni javni konkurs nije loše rešenje…