Piše Ivan Mrđen: Ko može da “gleda svoja posla”?

Ja, lično, nemam mnogo živaca ni za kojekakve dramosere, kao fol stručnjake za pitanja psihe i socijalne patologije. Posebno ne za onu gospođu, za čiji nastup zapamćen po izjavi “nije im pao plafon na glavu”, ne znam da li je odvratniji, bilo da nastupa kao roditelj učenika osnovne škole “Vladislav Ribnikar”, bilo da se predstavlja kao psiholog…A kako vreme odmiče oni koji su, makar na trenutak, osetili neko zrnce odgovornosti za sve što se se događa u društvu, ako je već izluzorno očekivati i stid, postepeno konsoliduju redove i popunjavaju praznine u svom manje političkom a mnogo više običnom, ljudskom ponašanju. Pa se gradonačelnik naprasno setio da je tih dana bio u inostranstvu, pa se nesretni filadandron oglasio kako nije želela da politizuje nesreću, pa se i doktor za najsmešniji virus setio da bi baš sad bilo popularno da održi neko predavanje o vršnjačkom nasilju, sve do dežurne štiklice čiji je resor da brine o porodici, kojoj nema ko da kaže da je najpametnije da uopšte ne pametuje…Kad već ne mogu na ulicu, među građane, opet su proradile njihove busije po televizijama za ružičastu sreću, valja svako veče sačekati šta će već u nekom od redovnih nastupa izjaviti predsednik svega ovoga pa već sutradan to širiti kao sopstvenu “aktivnost”… Plus sigurna zavetrina u zgradi iza Rosandićevih konja, gde čak ni na najresornijim odborima ne sme da se dozvoli bilo kakva rasprava o aktuelnim događajima ili, daleko bilo, nečijoj odgovornosti…S druge strane, bojim se da polako kopni ono neraspoloženje koje je prošlog ponedeljka na ulice Beograda i drugih varoši po Srbiji izvelo taman toliko ljudi da se kamarila na vlasti prilično zabrine.

A šta je sa ostalima? Moj prijatelj Ivica bio je gotovo posramljen kad je u četvrtak, dan posle masakra u “Ribnikaru”, prošao pored prepunih bašti na Cvetnom trgu. “Zastajkivao sam, osluškivao, ali gotovo da niko nije pričao o tome što se dogodilo samo dan ranije, na samo stotinak metara od njihovih udobno zavaljenih guzica”, ispričao mi je nekoliko dana kasnije.Ti isto primetila je i Anđelka Kolarević, psihijatar, transakcioni analitičar i psihoterapaut, koja je dan posle isteka zvanične žalosti objavila: “Pitam se da li samo ja ne mogu da podnesem ležerne ljude koji ovih dana gledaju svoja posla? Koji sede i pijuckaju piće u baštama i gledaju u prazno. U stvari, baš mi smetaju oni koji danas sede kao da su jedva čekali da prođu dani žalosti! Čekajući da se vrati bezbrižnost, utapaju svoju krivicu u toj kapi vina koja nema ukus opuštenosti. Jer nismo normalni ako nismo pomislili da smo makar i malo doprineli da se tim poraznim pucnjevima otkrije ko smo.”Ne postoji nikakav novi sistem vrednosti, postoji samo jedan potvrđen, ispravan i, na našu nesreću, izgubljen.“Mi smo ga izgubili i ne znamo kako da ga vratimo. Krivi smo, jer smo autocenzuru kao pesmicom naučili našu decu, pa se prave da im kao sve odgovara. Krivi smo što smo zarazili našu decu našim kukavičlukom pa samo gledaju svoja posla. Pogrešili smo, jer se ispod prese ‘brže, bolje, uspešnije’ ne rađaju pobednici ,nego pogubljenici. Krivi smo, jer ne nalazimo krivicu u sebi”, to je suština komentara moje prijateljice.Juče ujutru to je, na njemu svojstven način, objasnio i tvit Pavla Grbovića: “Haos u kom živimo učinio je da svaka tragedija i nesreća drže našu pažnju dan, dva i onda iščeznu. Bez analize uzroka i konkretnih rešenja. Zbog toga Srbija mora na trenutak da stane. Preko ovog cunamija nasilja ne smemo olako preći. Nema važnijih tema, nema ‘nije vreme’.”(Ovaj tekst napisan je pre događaja od petka uveče.)BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]