0
Tako je to u martu, svako ima neki svoj dan. Komunisti Dvadesetsedmi, mladenci dva’esdrugi, amebe dvanaesti, spomeničari jedanaesti, onaj Danin deveti, žene osmi, a naprednjaci se polako uhodavaju za slet svakog petog...
Danas je dan za sećanja na streljanog premijera Srbije dr Zorana Đinđića (Bosanski Šamac 1. avgust 1952 – Beograd, 12. mart 2003), o kome se i posle dvadesetjedne godine govori i piše na veoma različite načine. Često i sa dijametralno suprotnih pozicija, ali nikad bez strasti i uverenja da bi nam svima život bio ako ne bolji ono sigurno drukčiji da je on mogao da ostvari započete reforme i sačuva Demokratsku stranku.
Zato su u pravu oni koji već duže vreme tvrde da je za objektivno sagledavanje Đinđićeve istorijske uloge potrebno nekoliko godina rada čitavog tima istoričara, sociologa, ekonomista… Bez toga, kako vreme bude odmicalo, imaćemo samo prigodnjaštvo za jednokratnu upotrebu, zavisno od trenutnih političkih pozicija i interesa onih koji će misliti da su dovoljno važni da se oglase svakog 12. marta.
* * *
Dok sam samostalno uređivao „Blic nedelje“ (od 12. avgusta 2001. do 20. jula 2003.), jedno vreme smo u svakom broju imali po jedan „vic nedelje“, čiji je glavni junak najčešće bio premijer Đinđić, prvenstveno zato što je u tom periodu bio daleko najznačajnija i najzanimljivija ličnost na srbijanskoj političkoj sceni. Većinu tih priloga sam lično napisao, osluškujući priče po kafanama ili prepravljajući neke stare viceve.
Uveren da u svemu tome nije bilo nikakve zlobe, nisam hteo da reagujem na glupost kako su „čitavi timovi bili zaduženi samo za izmišljanje viceva o Zoranu Đinđiću“, koju je nekoliko meseci posle tog kobnog 12. marta 2003. izvalio njegov naslednik Zoran Živković. Što je kasnije još nekoliko puta ponovio…
* * *
Istini za volju, on je „Centar za viceve o Đinđiću u nedeljnom izdanju jednih novina“ pomenuo i dok je ta serija trajala, gostujući u „Utisku nedelje“. Zbog toga sam sledeće nedelje objavio kako mu je šef tog „Centra“ predložio da, za promenu, objave neki vic o njemu.
„Što da ne?! Preterali ste, brate, iz nedelje u nedelju samo Đinđić…“ Razgovor je dalje tekao ovako: „Slažete li se da objavimo ovan vic kad ste Čeda Jovanović i Vi…“; „Jaoj, nemoj odma’ taj…“; „A može li onaj kad ste polagali ispit na Višoj poslovnoj, pa Vas profesor…“; „To je već zaboravljeno! Zašto da potežete tu staru priču…“; „A znate li onaj kad Vam je došla prijateljica iz Niša, a vi je odveli u Zoološki vrt…“; „Taj je dobar, ali mi nije baš zgodno…“; „Da mi ipak objavimo neki vic o Đinđiću…“; „To je najpametnije, bilo bi šteta da prekinete tradiciju!“
* * *
Na godišnjicu prvog vica u toj seriji, objavljenog 11. novembra 2001. napisao sam tekst pod naslovom „Hronika za smeh i prst na čelo“, u kome sam naveo da su dva „zlatna pravila“ kojih se mora pridržavati svako ko pretenduje da se bavi političkom satirom, od aforizma do karikature, od vica dio pripovetke, da u središtu mora biti neko o kome se priča, te da priča, čak i kad je potpuno fikcija, mora imati utemeljenje u stvarnim događajima i odnosima.
Zbog toga je najveći broj tih viceva imao dva glavna junaka, dr Zorana Đinđića i tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunicu. Poput onog kad je ministar finansija Božidar Đelić, sav uzbuđen, preko specijalnog telefona pozvao premijera Đinđića. Razgovor je tekao ovako:
„Alo, šefe, da li ste čuli kakav sad strašan uslov postavljaju Ameri da bi nastavili sa finansijskom podrškom?“; „Ne.“; „Džozef Bajden, predsednik Komiteta za spoljnu politiku američkog Senata, odao nam podršku za reforme, ali traži da se Koštunica i Vi…“; „Nije valjda…“; „Da, da! Traži da se Koštunica i Vi izvinite Hrvatima, Bosancima, Albancima…“; „Jaoj, dobro je. A ja već pomislio da traže da se pomirimo!“
Pri tome su žaoke bile podjednako usmerene na obe strane. Kao, na primer, u vicu u kome se nabraja zašto Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić ne mogu da igraju šah?
„Zato što nikad nisu za istim stolom.“; „Zato što nisu u istoj partiji.“; „Zato što obojica neće da čuju za rokadu.“; „Zato što obojica imaju višak pijuna a manjak figura.“ „Zato što Đinđić igra simultanku, a Koštunica simulira igru.“; „Zato što Koštunica igra ‘taknuto-maknuto’, a Đinđić ‘taknuto-smaknuto’…“; „Zato što Koštunica štiti kralja, a Đinđić – konje!“
* * *
Ovih dana sam ponovo pročitao sve te viceve i prisetio se ideje Slaviše Lekića da ih objavimo kao posebnu knjigu. Ruku na srce, samo za dva vica sam, sa ovom pameću i naknadnom istorijom, pomislio da ih ni onda nije trebalo objaviti.
8. septembar 2002. godine: Na čuvenoj Kineskoj pijaci u Budimpešti razgovaraju švercerka iz Hrvatske i koleginica joj iz Srbije. „Nama u Hrvatskoj je baš divno, naš premijer je pravi anđeo“, reče prva. Na to će Srpkinja: „Blago vama, Naš je još živ!“
2. mart 2003. (deset dana pre ubistva): Spava premijer Zoran Đinđić, pa mu u san dođe Sveti Georgije. „E, moj zaštitniče, dok ti okolo juriš ale, mene svakakvi maleri snađoše. Kao da si me potpuno zaboravio…“; Zbog čega tako misliš?“; „Pa, evo, prvo me povrediše na fudbalu, pa onaj incident na auto-putu…“; „A šta misliš kako bi bilo da ti je onaj Bagzi lomio nogu, a da je neki žandarm vozio onaj kamion sa peskom?!“
* * *
Bio je to pretposlednji vic iz te moje manufakture. „Vic nedelje“ sam samostalno ukinuo već od drugog narednog broja. Vremenom se pokazalo da bi malo toga moglo da opstane i do današnjih dana, još manje da bude aktuelizovano.
Možda samo onaj kad smo se pitali šta bi uradio Josip Broz Tito da se vozi „plavim vozom“, pa odjednom nema pruge? I odgovorili: Naredio bi omladincima da izgrade novu!
A Slobodan Milošević? On bi pozvao svoje pristalice da na rukama prenesu voz do mesta gde opet ima koloseka! A Zoran Đinđić? E, on bi naredio svojim saradnicima da drmaju vagon i tako stvorio iluziju kretanja!
Dopunjena verzija tog vica, sa pitanjem šta bi u takvoj situaciju uradio sadašnji predsednik svega ovoga, ima dve varijante. Po prvoj, sazvao bi konferenciju za medije u vagonu iza, u kome su Goca Uzelac & njegova stalna ekipa, optužio prethodnu vlast za krađu šina i pragova i obećao novu, nikad bržu prugu kroz dve godine.
Meni se, ipak, više sviđa verzija, po kojoj bi A. V. rekao mašinovođi: „Pusti mene da vozim, ima da ga preteram i bez pruge!“
