0
Sešaš li se, dobri svete, one lepe osamdes'pete? Dve decenije posle one Balaševićeve “kad su išli na svečari, kod kumova naši stari”… I kad se “dobro jelo, baš”…
Leto ‘85. bilo je poslednje kad smo moja Mira i ja mogli da sve tri ćerke i kompletnu kamp opremu našim “fićom” prebacimo do Jadrana, zadnja pošta kamp Duba na Pelješcu. Te godine Halid Bešlić objavio četvrti album na kome je bila i pesma “Zlatne strune”, čiji je refren, to znam i dandanas i u pola noći da me neko pita – “zlatne strune, svirajte mi ovu pjesmu jače, sanjao sam kako draga na rastanku plače”…
Elem, u tom kampu bio i neki momak iz Sarajeva, koji je tu pesmu, iz nekih svojih razloga, snimio na kasetu, sa svake strane po šest puta, pa je puštao preko čitavog dana, do duboko u noć… Kad završi jedna, on samo okrene kasetu i Jovo, nanovo…
Neki se žalili upravi, tu i tamo bi ga opominjali, neki su i skratili boravak na tom lepom mestu, ali većina je, pošto je zaljubljeni Sarajlija bio nešto krupniji, gledala svoja posla…
Tako nam je odmor proticao uz gotovo simboličan naslov tog Bešličevog albuma (“Zbogom noći, zbogom zore”). Ali zato sam već posle tri, četiri dana na česmama za pranje sudova, a to je na takvim letovanjima jedini muški pos’o (uz vožnju do tamo i natrag), primetio da svi pevuše “zlatne strune”… Ušlo u uši, pa to ti je…
PROČITAJTE JOŠ
Nedavno sam pročitao da Englezi takvu pesmu koju ne možete prestati da ponavljate u svojoj glavi nazivaju “ušni crv” (earworm).
Fenomen ušnih crva je prvi put opisan pre više od jednog veka. Ove pesme mogu biti dosadne i teško ih se otresti… Ušni crvi izluđuju većinu nas, ali ne i čuvenu australijsku komičarku i pevačicu Džordan Raskopulos, koja je 2020. godine oborila svetski rekord u pevanju jedne pesme.
Više od pet i po sati pevala je ušnog crva pod nazivom “The Song That Never Ends”. Ta pesma ima samo jednu strofu koja se ponavlja iznova i iznova: “Ovo je pesma koja se ne završava; Da, to traje i traje, prijatelji moji; Neki ljudi su počeli da je pevaju, ne znajući šta je to; I nastaviće da je pevaju zauvek samo zato…”
Sad zamislite prosečnog konzumenta televizijskih (pa i radio) sadržaja u zemlji Srbiji, koji je neprestano izložen strunama “zlatnog doba”, slušajući jednu te istu pesmu i jednog istog izvođača… Da, to traje i traje, prijatelji moji, bar po pet i po sati svakog bogovetnog dana…
Samo je pitanje da li konačno može i da se završi. Pre nekoliko godina australijska softverska kompanija “Atlassian” okupila je tim audio inženjera i psihologa da kreiraju “gumicu” za brisanje ušnih crva, što su predstavili kao „naučno projektovanu stazu dizajniranu da zauvek zgnječi ušne crve“.
Umesto gumice za brisanje, građanima Srbije je na raspolaganju hemijska olovka. Ona na biračkom mestu!
I “slučaj Duba” razrešen je na isti način. Neko je jednog prepodneva, kad je nastala čudna tišina, jer je pomenuti momak odlučio da ode i malo se okupa u moru, upao u njegov šator i – zamenio kasetu.
Posle smo do duboko u noć slušali Olivera Dragojevića. Dosadilo i to, ali bar su pesme bile različite…
****