Vikend sam proveo na Zlatiboru, na već tradicionalnom druženju novinara i čelnika opštine Čajetina, u organizaciji agencije „Pragma“ mog prijatelja Cvijetina Milivojevića.

Program je počeo otvaranjem međunarodnog festivala sportskog filma u sali Kulturnog centra Zlatibor. Ovogodišnji festival, jedanaesti po redu, bio je povod da naši domaćini, predvođeni predsednikom Milanom Stamatovićem, ugoste i delegaciju Rogaške Slatine, na čelu sa županom Brankom Kidričem.

I prethodnih godina su Zlatiborci u ovo vreme imali susrete sa kolegama po zvanju i resorima iz pojedinih opština (lane Novi Pazar), ali je ovo prvi put da se mostovi saradnje i prijateljstva protežu čak do krajnjih granica nekadašnje zajedničke države. Možda i zbog toga sam imao utisak da smo imali svojevrstan izlet u neko vreme, kad ni kilometri, ni jezik, ni dnevna politika nisu bili prepreka za prijateljstva, kolegijalnost i međusobno poštovanje.

Za sve je „kriv“ već pomenuti gospodin čije prezime su nekad nosile mnoge ulice po našim gradovima i varošima (u Beogradu sadašnja Beogradska).

U selu Mušvete, kome je pretila sudbina da bude potpuno napušteno, u domu porodice Berić, koja se poslednjih deset godina bavi proizvodnjom pršute i vina, domaćini su nam se predstavili svojim izvanrednim produktima u atmosferi za nezaborav, uz zvuke harmonike, kao instrumenta podjednako popularnog i tamo i ovamo.

A kad je umetnički direktor festivala, kolega Aleksandar Avramović objavio da je Branko Kidrič takođe veoma vešt harmonikaš, krenula je „večernja revija želja“ iz naše „bolje prošlosti“. Malo ćirilice, malo slovenština, malo Balašević, a najviše, tek da svi razumemo – splet dalmatinskih pesama…

Sve u svemu „ćiribiribela Mare moja“, odoh u – Jugoslaviju!