Tokom ova četiri dana u Sidneju, četvrtom najboljem gradu za život, prema nedavno objavljenoj svetskoj listi za 2023. godinu, najviše sam razmišljao o tome kako putovanja menjaju naše živote. Pri tome sam uglavnom imao na umu poznatu rečenicu Marka Tvena da su "putovanja najbolji lek protiv predrasuda".
Osmi put sam u Australiji, a tek prvi put u Sidneju, pa sam tako vremenom, hteo ne hteo, prihvatio zdravo za gotovo ono što Melburžani, sa kojima sam se uglavnom družio, misle o glavnom gradu države New South Wales. Ne bih da čitaoce opterećujem nepotrebnim detaljima, samo bih dodao sa su neka opšta mesta u razmišljanjima nas Beograđana o recimo Nišlijama ili Čačanima, da baš ne potežem neke ranije predrasude, mila majka u odnosu na ono što sam godinama slušao o „fucking Sidney“.
Ima gradova koji vas odmah osvoje, tako što vam pokažu svoje najbolje lice, pa tako i u Sidneju sve počinje i završava se na uskom prostoru pristaništa za brodove gradskog prevoza i lake turističke kruzere (Circular Quay), iznad koga je čuveni gvozdeni most sa najvećim lukom na svetu (Sidney Harbour Bridge), a sa druge strane čuvena zgrada Opere i još čuvenija botanička bašta. Jednostavno, nisi bi u Sidneju, ako nudi popio kafu u „Opera baru“ i napravio selfi na nekom zgodnom mestu sa svim tim znanenitostima u pozadini.
Možda i zbog toga se stiče utisak da se opuštenost i lagodnost sa tog prostora postepeno širi i ka drugim delovima ovog lepog i živahnog grada, prvo kroz njegov centralni deo, a onda prema ostalim priobalnim područjima. Kad se na to doda i brdovit teren, odnosno neprestano prelamanje uspona i nizbrdica, odlično organizovan, tačan i komforan gradski prevoz, kombinacija metroa, tramvaja, autobusa i već pomenutih brodova, pešačka šoping zona i svakovrsni ugostitelji objekti koji rade i do dva časa posle ponoći… nije teško razumeti zašto se stiče utisak da se u Sidneju živi nekako opuštenije i sa manje „frke“…
Bez obzira što su problemi isti, pa u ponečemu i izraženiji nego u glavnom gradu države Victoria. Mirini i moji prijatelji Melisa i Darek Radecki, sa kojima smo se juče sreli posle sedam godina, kad su oni bili u Beogradu, posebno ističu podivljalo tržište nekretnina, tako da njima sada za relativnu skromnu kuću u jednom od predgrađa Sidneja treba oko dva miliona dolara. Istina, ovih australijskih, u našoj ,“domaćoj“ valuti to je oko 1,4 miliona evra.
Deluje zastrašujuće, ali i ostvarivo, pa se možda i zbog toga naši prijatelji i ne sekiraju baš puno. To me podsetilo na neko vreme kad su i u našoj zemlji „dve plate u kući“ bile temelj uverenja da se „svi problemi mogu lako rešiti“. Odeš na more mesec dana, vratiš se, plate čekaju za knjige, ogrev i zimnicu… A rate za kredite već odbijene…
Kad nam je u nekom mestu lepo, sasvim logično naviru i lepa sećanja. Ne verujem da bilo drukčije i da smo tokom ove ekskurzije imali kišno vreme. Tajna je, jednostavno, u tome da na naša osećanja najviše utiču oni koji su pored nas.
Možeš da imaš para koliko želiš, ali kad si u nekom novom gradu ne možeš da ručaš pet puta, ne možeš da budeš na tri mesta istovremeno, ne može da ti bude zabavno ako si sam… A još ako nisi prava osoba, teško da te mogu usrećiti lepi gradovi, poput Sidneja, jer oni čine upravo to – postavljaju stvari na svoje mesto.
I ljude, of course…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar