Piše Ivan Mrđen: Gde smo bili tog…

U utorak 11. septembra 2001. godine, dok su pristizale vesti o napadu na Svetski trgovinski centar, igrali smo preferans u redakciji “Vremena” u Mišarskoj. Pošto ni Dragoljub Žarković kao glavni ni Seška Stanojlović kao urednica spoljne rubrike nisu hteli da prekinu partiju, sa pravim razmerama i posledicama ovog datuma, kad je praktično kreirana istorija 21. veka, upoznavao sam se tokom narednih dana, meseci i godina…

U SAD su i juče minutom ćutanja i čitanjem imena više od tri hiljade žrtava obeležili 21. godišnjicu ovih terorističkih napada. Rođaci stradalih okupili su se na mestima na kojima su srušeni avioni koje su oteli teroristi – “kule bliznakinje” u Njujorku, Pentagon i polje u Pensilvaniji.

Ostali su, poštujući već odomaćenu izreku “I posle pola veka, svako od nas setiće se gde je bio kad je čuo”, prepričavali i delili po društvenim mrežama svoje doživljaje, strepnje i razmišljanja od tog 11. septembra…

Kad smo već prešli na lični teren, morate mi verovati da i posle 48 godina moja Mira i ja tačno znamo gde smo bili i šta smo radili u četvrtak 12. septembra 1974. godine. Pošto su njeni roditelji bili protiv naše veze, ona je veče pre toga izbacila kroz prozor nešto svoje garderobe i ličnih stvari, da bi tog dana, onako u kućnom izdanju i papučama, odšetala u naš zajednički život.

Pamtimo i začuđen pogled poštarke kad je pročitala telegram (“Danas sam se udala, nemojte da me tražite”), pamtimo i Mirin dolazak u stari poštanski vagon na Banovom brdu, u kome sam ja tada živeo, kao i naš prvi zajednički kasni izlazak u bioskop (u “Jadranu” gledali “Poslednji tango u Parizu”), gde smo oboje prespavali veći deo filma…

Jedno ne znam da li smo tada sanjali baš ovako lepo životno putovanje, koje traje još malo pa pola veka!