Piše Ivan Mrđen: “Exegi monumentum” Slaviše Lekića

O njemu i njegovom radu je tih dana izrečeno i napisano mnogo više od onoga što se obično govori i piše u takvim prilikama, nešto od toga je ponovljeno i naredne godine, a onda su vreme, događaji i, na žalost, neke nove prerane smrti, pre svih naših kolega Veselina Simonovića (1959-2022) i Stojana Drčelića (1964-2022) postepeno smanjivali javni prostor za sećanje na Slavišu.

Zato sam njegovoj ćerki Milici, dan posle 25. oktobra poslao poruku da ne treba zaboraviti njenog oca, koji je u ovu veliku pobedu uložio čitav svoj život. Nju nisam trebao da podsećam na njegova prikazivanja ko nam je godinama bio “vladalac” i ko su “junaci doba zlog”, još manje na činjenicu da on tokom četrdeset godina novinarskog rada nije oprostio nikom iz čak pet garnitura vlasti nijednu veću brljotinu, laž, prevaru, sve do običnih lupetanja…

Takva poruka mi se ovih dana čini sve važnijom, jer smo svedoci uvelikog menjanja ne dresova nego čitavih svlačionica. U delu štampe ovih dana primećujemo nešto o čemu je Slaviša Lekić napisao sjajnu kolumnu za “Danas” u julu 2019. godine, posle one nezaboravne pobede Novaka Đokovića u finalu Vimbldona.

“Pre više od dva veka, kad se Napoleon Bonaparta vraćao sa Elbe u Pariz, francuski list Moniteur iz dana u dan je objavljivao sledeće naslove: ‘LJudožder je izašao iz svog skrovišta’; ‘Korzikanski bauk se iskrcao u Golf Juan’; ‘Čudovište je prespavalo u Grenoblu’; ‘Uzurpator se navodno nalazi na šezdeset kilometara od Pariza’; ‘Bonaparta korača velikim koracima, ali nikad neće ući u Pariz’; ‘Napoleon će sutra biti pred našim bedemima’; “NJegovo kraljevsko Veličanstvo ušlo je slavodobitno juče u dvorac Tuilleries, među svoje verne podanike’…

Aleksandar Dima, sin istoimenog francuskog književnika, oštar moralistički kritičar tadašnjeg društva, ovaj konvertitski sled naslova krstio je: ‘Exegi monumentum’. Tom svojevrsnom spomeniku žurnalizma zub vremena do danas nije naudio.

‘Nole pobedio Rodžera i publiku’, glasio je naslov u Informeru, najpopularnijem Vučiće(viće)vom žutom smeću dan nakon istorijskog vimbldonskog finala.

Danima pre toga, dok je Novak tukao svoje bitke, a još nije bilo izvesno hoće li u finalu pobediti i Rodžera i publiku, je li, mentalni medijski magarci silovali su svetskog broja jedan da objasni Srbima, koji su to više nego što je on, otkud u njegovom timu Goran Ivanišević, bivši vimbldonski šampion, Splićanin, Hrvat, dakle, sasvim moguće i tvorac ustaškog pokreta, osnivač NDH i inspirator onoliko žrtava u Jasenovcu:

‘Novače, ne smeš da ćutiš! Tvoj trener pozivao je na ubijanje Srbina’; ‘Đokoviću, Ivanišević mora da se izvini Srbima’, ‘Strašan skandal: teniser i dalje ćuti o ustaši u svom timu’…

Isti ti niskomoralni polupismeni primerci novinarske faune iz Informera, koji su dnevno prozivali Đokovića zbog saradnje sa ‘ustašom’, neki dan kasnije veličali su ‘Noleta’ zbog uspeha.”

Danas bi, ko zna, Slviša Lekić možda našao način da pohvali svog omiljenog “medijskog magarca” zbog doslednog opstajanja uz NLO (novog “lidera opozicije”), ali bi nam i objasnio da je “udri vetre malo preko jetre” odavno prestao da ima bilo kakve veze sa žurnalizmom i srozao se na PR PR (glasnogovornika propalog režima)…

Verovatno bi kratkom analizom udarnih naslova samo tog smećoida pokazao kroz kakvog su medijskog “toplog zeca” prošli oni koji ovih dana treba da preuzmu kormilo države, dok su putevima po zemlji Srbiji koračali ka zdanju iza Rosandićevih konja. To se vremenom pretvorilo u mržnju prema svima koji su imali drukčije mišljenje o doskorašnjem predsedniku svega i svačega i njegovoj kamarili.

“Smetaju im svi koji imaju nekakav cilj. Smeta im njihov put, pun prepreka koje savladavaju. Smeta im što dokazuju da trud i žrtva imaju smisao. Smeta im, najviše, što takvi ovo društvo čine boljim”, prepisujem od Slaviše Lekića.

“Exegi monumentum” - latinsku izreku “izgradio sam spomenik” - veliki rimski pesnik Horacije je proširio: “Exegi monumentum aere perennius”, uveren da će posle njegove smrti ipak nešto preživeti od njegovog stvaralaštva. Sad mi se čini da Slaviša Lekić u pomenutom tekstu nije slučajno citirao mlađeg Aleksandra Dimu!