Piše Ivan Mrđen: Kako sam u minule dve decenije čestitao rođendan ćerki Mileni

Nekad je to bilo lično i porodično, da bi kasnije sa više nego turbulentnim promenama u njenom životu, mnogo bitnije postajale paralele između sveta u koji se otisnula i (ne)prilika u zemlji Srbiji. Uz neznatne prepravke, evo svih tih zapisa ponosnog oca:

2006: Autobusi na liniji 31 od danas voze po novoj trasi, u kojoj je najzanimljiviji krug koji naprave na Autokomandi, pa se onda opet vraćaju Bulevarom oslobođenja. Tako je i u životu: kad se previše vrtite u nekom krugu, jedino rešenje je nova trasa. A da biste stigli do nje - morate ponekad i da se vratite unazad.

2007: Američki san, made in Serbia. Mirina i moja najstarija ćerka Milena, koja danas slavi 32. rođendan, završila je fakultet, radi sjajan posao u uspešnoj američkoj firmi, cene je i ovde i u upravi, lepo se slaže sa njenom ćerkom, koja je nedavno krenula u školu, već je proputovala pola sveta, ima svoj stan, vozi dobra kola... Sad sve češće čuje od kolega i drugara da joj je "pravo vreme" da se "upiše u neku stranku" i "zaista uspe u životu".

2008: Juče je Mirina i moja najstarija ćerka Milena napunila trideset i neku godinu. I onog dana kad je rođena bila je nedelja, a ja sam u tom trenutku bio na utakmici “Partizan” - “Sloboda” iz Tuzle. Bilo je to u jesenjem delu onog šampionata one države, kad je “Partizan” postao šampion u sto i nekom minutu utakmice sa “Olimpijom” u Ljubljani. Tada nam je sve bilo veće, pa su i prvenstva trajala duže i bila neizvesna do poslednjeg zvižduka poslednje utakmice. A ne kao ovo sadašnje, koje je odlučeno već posle sedmog kola.

2009: Na današnji dan pre 34 godine posmatrao sam prvenstvenu utakmicu Partizan – Sloboda iz Tuzle (2:1). Tad nije bilo mobilnih telefona, pa sam tek po povratku sa Stadiona JNA saznao da je tog popodneva moja Mira rodila našu prvu ćerku, Milenu. Veselje je počelo iste večeri i traje još malo pa tri i po decenije. Roditelji umeju da budu nepravedni prema (naj)starijem detetu, ali jedno je sigurno: to je ljubav koja traje najduže!

2010: Na današnji dan pre 138 godina, 19. oktobra 1872. u Novom Južnom Velsu u Australiji nađen je „Holtermanov gruden”, ploča škriljca težine 235,14 kilograma, u kojoj je bilo 82,11 kilograma zlata, najveća ikad pronađena količina tog plemenitog metala. Na današnji dan pre 35 godina, 19. oktobra 1975. moja Mira mi je pokzala zamotuljak težak 3.050 grama, u kome je bila još neutvrđena količina zlata. Jer se uvećava svakim danom kojim je naše živote ukrasila naša najstarija ćerka Milena.

2011: Danas ćemo u Subotici proslaviti 36. rođendan Mirine i moje najstarije ćerke Milene (brojku namerno ističem, jer se ona polako približava vremenu kad će morati da malo više brine i o sebi). Lekari kažu da to počinje kad nam je broj godina veći od broja cipela i da mnoge žene greše čekajući da im signal za ozbiljniju brigu o sopstvenom zdravlju da tzv. biološki sat. Tada se najčešće pokaže tačnim stari aforizam da je biološki sat - “vreme kad se princeza pretvara u bundevu”.

2012: Kad je od avgusta 1998. do sredine 2002. godine Mirina i moja najmlađa ćerka Marina bila na školovanju u Americi, oči bi mi zasuzile kad god bih čuo pesmu Momčila Bajagića “Moji drugovi”. Nisam ni slutio da će deset godina kasnije stihovi “gore od Aljaske do Australije” postati deo života naše najstarije ćerke Milene, koja je baš danas, na svoj 37. rođendan, krenula na daleki jug ove naše lepe planete, da izvidi kakve su mogućnosti da se tamo trajno preseli sa svojim ćerkama Tamarom i Anom, uz potencijalnog zeta Kamerona. A nama, ako se to ostvari, ostaje da se nadamo da će se bar nekoliko puta u komadu života koji nam je preostao ostvariti i naredni Bajagini stihovi: “Kad god se sretnemo uvek se zalije, uvek se završi s nekom od naših pesama”.

2013: Na bilbordima po gradu jedan novi slatkiš reklamira se pod sloganom “Ti si najrazgranatiji deo tvog porodičnog stabla”. Mene to neodoljivo podseća na Mirinu i moju najstariji ćerku Milenu, kojoj je danas rođendan, jer je u naš porodični život osim dve preslatke unuke, Tamare i Ane, uvela čak tri zeta i još mnogo ljudi koje možda nikad ne bismo ni sreli, da Milena nije stalno činila ono što je druga poruka iz kampanje za isti taj proizvod. PRKOSI OBIČNOM!   

2014: Običaj da važne oktobarske datume slavimo unapred, kao što smo u četvrtak zbog Putina proslavili Dvadeseti oktobar, praktikovali smo i u našoj porodici. Tako smo još 6. oktobra, dok su naši Australijanci bili ovde (dakle, zbog gostiju iz inostranstva), proslavili 39. rođendan Mirine i moje najstarije ćerke Milene.

2015: Popeo sam se na glavu svojim prijateljima pričom o tome kako je Mirina i moja najstarija ćerka Milena, koja baš danas puni četrdeset godina, uspela da dogura do mesta jednog od vodećih rukovodilaca u svojoj australijskoj firmi. A bio sam prisutan pre godinu i po dana kad je, praktično sa ulice, bez poznanstava, rođačkih veza ili partijske pripadnosti, prvi put konkurisala za jednu od pozicija u toj kompaniji, koja zapošljava više od 25.000 ljudi.

Na tu moju diku obično čujem: „To je uređena država, to je sistem, tako se radi“ ili „Takva su naša deca, svuda se probiju“. Uz ta dva komentara ide i jedan zajednički uzdah što u Srbiji nikad nećemo napraviti državu i sistem da na rukovodeća mesta dođu mladi, pametni i sposobni ljudi, bez poznanstava, rođačkih veza ili partijske knjižice.

Srećan ti rođendan, diko tatina!

2016: Kažu da su srećni ljudi rođeni u nedelju ili na neki praznik. Ja sam rođen 2. oktobra 1949. u Vršcu. Bila je i nedelja i praznik, Dan oslobođenja mog rodnog grada. U Vršcu su nekad ime „Drugi oktobar“ nosili jedna škola, ulica, kafana, kulturno-umetničko društvo, autosaobraćajno preduzeće, komunalno preduzeće... Danas se to zadržalo samo na tabli tamošnjeg pogrebnog zavoda. Mirina i moja najstarija ćerka Milena rođena je 19. oktobra 1975. u Beogradu. Izabrala je da se rodi u nedelju a ne sutradan na Dan oslobođenja našeg glavnog grada, koji se tada uveliko slavio. U Beogradu je „Dvadeseti oktobar“ uglavnom tužno sećanje na jedan davno zatvoreni bioskop, mada to ime i sada nose jedna škola u Novom Beogradu i jedna uličica u Malom Mokrom Lugu.

Zato sam govorio da je ne samo srećna, već i pametna naša Mica, jer praznici budu i nestanu, a nedelje su večne. Sve dok njena sestra Marina nije otišla za Dubai, pa evo već drugu godinu pokušavamo da se naviknemo da je nedelja – ponedeljak!

2017: Ne bih spuštao na nivo onih koji u javni govor unose otvoreno ženomrštvo i banalno obezvređivanje roda i pola, pa se neću baviti ponekad i smešnim insistiranjem da se neka zanimanja i titule pišu u ženskoj verziji (vojnikinja, psihološkinja, ginekološkinja...).

Moj problem je što je danas 42. rođendan Mirine i moje najstarije ćerke Milene, a ja ne želim da je hvalim zbog svega što je za protekle četiri godine profesionalno ostvarila u Australiji, jer ne znam pravu „žensku reč“ za to što je ona, uz visoku rukovodeću poziciju u velikoj kompaniji, na glasu i kao ekspert za logistiku proizvodnih procesa. A za to što se naša „logistiškinja“ prošle subote u osmoj trci na hipodromu Kolfild jedina kladila na pobedničko grlo broj 17, inače totalnog autsajdera sa kvotom 1:80, morao bih da napišem ono od čega se zagovornicama rodne ravnopravnosti diže kosa na glavi – „Tatin sin“. Mada lično mislim da je našu Micu mnogo više privuklo ime tog grla „Mighty boss“, u prevodu „Moćni šef“!

2018: Uklete devedesete, za koje smo mislili da se nikad neće vratiti, naša porodica je preživela uz video kasetu sa dva filma: “Varljivo leto ‘68” Gorana Paskaljevića i “Ko to tamo peva” Slobodana Šijana. Ne gledajući vesti, dnevnike, dnevnikove dodatke, otvorene razgovore i predizborne kampanje, prenose iz skupština i izveštaje o “živoj diplomatskoj aktivnosti” predsednika Miloševića sačuvali smo i mir u kući, i živce, i rečnik, i prijatelje… Iz tog vremena ostala nam je i navika da neprijatne situacije rešavamo nezaboravnim replikama iz ova dva antologijska ostvarenja.

Juče je naša princeza Ana bila tužna, baš kao što je bila presrećna kad je pre desetak dana izabrana da se sa petnaestoro dece iz njene South Melbourne Primary School druži sa britanskom princezom Megan i princom Harijem na čišćenju obližnje plaže. Za tu priliku čak je bila i kod frizera, ali zbog skraćenog programa posete, prinčevski par je samo malo proćaskao sa spasilačkim timom i malo više pozirao za slikanje. Dedin komentar, kad je video Megan Markl u štiklicama i apsolutno nepripremljenu za “čišćenje plaže”, razumela je, naravno, samo Mirina i moja najstarija ćerka Milena, kojoj je juče, by the way, bio rođendan: “Pošli na plažu bez vina!”

2019: Siguran sam da mladi ljudi koji već godinama masovno odlaze odavde neki bolji život ne vezuju za kavijar, škampe ili ostale „od ptice mleko“ specijalitete, jer uspeh u stvarnom svetu se ne meri hranom  na stolu. O tome bi s razlogom mogla da priča Mirina i moja najstarija ćerka Milena, koja baš danas slavi još jedan rođendan koji se piše sa dve iste cifre. Dobro plaćen posao, veliki stan u centru grada, sjajni uslovi za školovanje njenih devojčica Tamare i Ane, australijsko državljanstvo... ponekad mislim da se time više ponosimo mi, njeni roditelji. Ona bi, međutim, k’o prava tatina ćerka, više volela da se danas pohvali dobitkom na „Caulfield Cup 2019”, glavnoj trci sezone u organizaciji konjičkog kluba, čij su članovi ona i naš zet Kameron.

2020: Da je Mirina i moja najstarija ćerka Milena Mrđen Rid (Read) danas u Beogradu, preporučio bih joj rođendansku vožnju autobusom od bloka 44 do Gornjeg grada u Zemunu, da baš ne otkrivam broj, i te linije gradskog saobraćaja i svećica na torti.

“We love your work” – piše na objavi da je naša Milena među najboljim radnicima kvartala jul – septembar 2020. u jednoj od najznačajnijih firmi Australijske farmaceutske industrije. “Hvala što kontinuirano poboljšavaš stvari, velike i male, što imaš samopouzdanja i hrabrosti da deluješ da se pronađe bolji način i što ceniš tuđe ideje i zajednički radiš na pronalaženju rešenja”, potpisao je njen generalni direktor Ričard Vinsent.

Melburn, u kome ona živi evo već osmu godinu, od Beograda je udaljen više od 15.000 kilometara, a poštovanje pametnih, vrednih i sposobnih je čitav vek ispred ove nesretne zemlje u kojoj još nesretnija stara/nova premijerka može da izvali “biser”, koji je već danima hit društvenih mreža: “Nama nije problem, ili nije problem nijednoj zemlji, kada pričamo o odlivu mozgova, sam odliv mozgova. To može da bude dobro za jednu zemlju. Dok god vi uspete kao zemlja da taj odliv mozgova pređe u cirkulaciju mozgova. Dakle, da ti ljudi odlaze, ali i da se vraćaju u zemlju.”

“Nama nije problem odliv mozgova već ostanak idiota”, napisao je pre nekoliko godina moj prijatelj Miroslav “Dado” Hegenberger, koji već skoro dve decenije živi u Kanadi.

U tom kontekstu treba sagledati i ideju gospođice Brnabić o “cirkulaciji mozgova”. Teško da se možemo nadati povratku onih koji su ovde već bili ispred drugih, završavajući ozbiljne fakultete sa visokim ocenama, ali im uglavnom nije pružena prava prilika, pa su kao takvi mogli da se potvrde po belom svetu i steknu neprocenjiva profesionalna iskustva, ako o tome treba da odlučuju vlasnici sumnjivih diploma sa još sumnjivijih “visokoškolskih ustanova” ili nemušti partijski aparatčici.

Što bi rek'o Ninus Nestorović: “Nije nas pamet napustila. Mi smo nju!”

2021: Život je namestio da gospođa Milena Mrđen Read baš danas, na svoj rođendan, ima zakazanu on line prezentaciju pred najužim rukovodstvom kompanije API (Australian Pharmaceutical Industries), u okviru koje je predviđeno i kraće predstavljanje zemlje iz koje je stigla „tamo dole“.

Pokušavajući da reši problem kako da objasni da je rođena u jednoj, postala punoletna u drugoj, prvi put se zaposlila u trećoj, a otišla iz države četvrtog imena, ona je svoju priču naslovila „Svi moji pasoši“.

„Rođena sam 1975. godine u Beogradu, glavnom gradu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Prvi pasoš koji sam dobila kao dete bio je crvene boje i na koricama je bio državni grb. U njegovom središtu bilo je šest buktinja koje daju jedinstven plamen, kao simbol zajedništva republika udruženih u tu federaciju. Danas su svih šest federalnih jedinica samostalne države, Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija“, tako je Mirina i moja najstarija ćerka započela svoje viđenje raspadanja nekadašnje zajedničke domovine.

Zatim je pomenula i pasoš SFRJ sa plavim koricama, pa plavi pasoš Savezne Republike Jugoslavije, sve do činjenice da kratkotrajna Državna zajednica Srbije i Crne Gore nije ni izdavala ovaj dokument sa njenim imenom i grbom, već su važili stari plavi pasoši, po čijem isteku je svaka država izdavala nove pasoše svojim građanima.

„Tako sam i ja u prvoj deceniji dvadesetprvog veka najviše putovala sa crvenim pasošem na čijim koricama je pisalo Republika Srbija i utisnut grb Srbije, a praksa da moj svaki novi pasoš ima drukčije ime države i grb na koricama prekinuta je poslednjim, koji sam dobila u svom rodnom gradu. Sa tim drugim srpskim pasošem sam u avgustu 2013. godine, posle udaje za Kamerona Rida, došla u Australiju, sa tim pasošem sam dva puta boravila u Srbiji i četiri puta u Dubaiju, u koji se 2015. godine preselila moja sestra Marina“, stoji na kraju ove njene nesvakidašnje hronike, uz napomenu:

„Od 2019. godine imam pasoš Australije!“

2022: Kolega Ivan Hrašovec obavestio me je da su minulog vikenda gradske vlasti naredile da se zatvori voda na svim javnim česmama u gradu, na osnovu neke odluke po kojoj to mora da se učini 15. oktobra.

“Sad su bili baš ‘revnosni’, kao da nam preti opaka zima. Istovremeno grejanje u stanovima ne počinje 15. oktobra, jer je, navodno, napolju još veoma toplo. Premijerka kaže da pogledamo kroz prozor da se uverimo da zima nije blizu, ali to ne važi i za ove u vodovodu”, tako glasi poruka mog prijatelja.

Ova igra “toplo – hladno” ne odnosi se na činjenicu da će svako razuman podržati aktuelne mere štednje sve skupljih i sve nedostupnijih energenata. Reč je mnogo više o ukupnom utisku da kod nas država postoji nekako “na parče”, pa često odluke jednih nemaju nikakve veze sa ponašnjem drugih, nadležnih po istom pitanju.

A to je veoma često jedan od prikrivenih razloga zašto se mnogi ljudi u najboljim godinama odlučuju da “zapale” iz ovakve države. Poput Mirine i moje najstarije ćerke Milene koja će danas sa porodicom, kolegama i prijateljima proslaviti četrdesetneki rođendan. U Melburnu, gde živi još malo pa punu deceniju.

Dve godine kasnije je isto učinila i njena mlađa sestra Marina, ugnezdivši se sa svojim sinovima malo bliže, u Dubaiju. Tamo im se sinoć pridružila moja Mira, a i ja ću uskoro na veliko putovanje preko tri kontinenta, zahvalan našim ćerkama što su nam omogućili da hladne beogradske zime menjamo za boravak u toplijim krajevima.

Portugalski nobelovac Žoze Saramago je pisao da “tako to biva kad nam život krene naopako, spavamo kad bismo morali biti budni, odlazimo kad bi trebalo da dođemo, zatvaramo prozor kad bi trebalo da ga otvorimo”.

Da budem iskren, dozlogrdilo mi je da budim uspavane i otvaram zamandaljene prozore.

2023: Da je Mirina i moja najstarija ćerka Milena Mrđen Rid (Read) danas u Beogradu, preporučio bih joj rođendansku vožnju autobusom od Miljakovca 3 do Pančevačkog mosta, da baš ne otkrivam broj, i te linije gradskog saobraćaja i svećica na torti.

Melburn, u kome ona živi evo već jedanaestu godinu, od Beograda je udaljen više od 15.000 kilometara, a poštovanje pametnih, vrednih i sposobnih je čitav vek ispred ove nesretne zemlje u kojoj još nesretnija premijerka može da izvali “biser”, koji je svojevremeno bio hit društvenih mreža.

“Lako je tebi, ti kad dođu rođendani naših ćerki, uzmeš nekoliko starih tekstova, malo ih promešaš, promeniš broj svećica i liniju gradskog saobraćaja i svi kažu ‘bravo, Daki’. A meni uvek ostaviš teži deo problema šta pokloniti ćerki koja ima maltene sve, čiji su standardi i ukusi na daleko višem nivou, kojoj praktično ništa ne treba, koja živi svoj život na svoj način kilometrima daleko, a da to opet ne budu oni bezvezni ‘meki pokloni’, nešto što bi i sama sebi kupila…”

Tako se juče vajkala moja Mira dok smo smišljali kako da, ovde u Melburnu, čestitamo već pomenutu virtuelnu vožnju od trećeg dela Miljakovca do “Pančevca”. Muka je utoliko veća, što smo prvi put posle više od deset godina oboje u prilici da to učinimo lično.

Uvažavajući jadikovku moje drage supruge, odgovorio sam da je njoj mnogo lakše, jer ona uvek može da napravi čuvenu “Vasinu tortu”. I još sam dodao: “A ja moram da peglam te stare tekstove…”

Tako smo došli do toga da našoj najstarijoj ćerki za današnji rođendan poklonimo – dasku za peglanje!

2024: “Ne učite decu da budu bogata. Učite ih da budu srećna. Na taj način će jednog dana znati da prepoznaju vrednost stvari, a ne njihovu cenu” - rekao je svojevremeno Duško Radović. Posle je to u nekoj televizijskoj emisiji ponovio Minja Subota, pa sad na internetu postoje dve “škole mišljenja” o autorstvu ove mudre poruke.

Za ovu subotu i poslednji rođendan koji Mirina i moja najstarija ćerka Milena piše četvorkom – ja zaista ne umem da smislim ništa ni lepše, ni pametnije. Ni da više liči baš na nju…

2025: “Pedeset je samo broj. Kad stoji ovako slovima i nije tako velik, jer je to samo novi start. Kao polazak u prvi razred, gimnaziju, poput prvog poljupca, kraja studija, dolaska prvog deteta, prvog razvoda, sve do onog velikog puta na kraj sveta... Zato na ovaj divan dan poruka glasi kako govori Tvoj otac - IDEMO DALJE! Mama bi na sve dodala, pazi kako voziš, sad kad ponovo ideš kolima na posao…”

Ovo smo juče moja Mira i ja napisali na čestitci, uz poklon karticu za pedeseti rođendan naše ćerke Milene, koju će ona po svom nahođenju potrošiti u velikoj robnoj kući u Melburnu. Ruku na srce, ni poklon ni poruka se nisu baš proslavili originalnošću, ali kad nešto radiš pedeset puta u životu teško da se i može smisliti nešto “vau”… Bez obzira na budžet…   

Pravi razlog za ovo pomalo rutinsko ispunjavanje važne roditeljske obaveze je u duboko intimnom osećanju da ćemo se danas, u nedelju 19. oktobra 2025. godine, nas dvoje i zvanično upisati u osobe u poodmaklim godinama. Ej, imamo dete staro pola veka!

Život, of course, neće stati, niti ćemo mi zbog toga previše tugovati. Žao nam je što sinoć nismo bili u Melburnu da u kafiću našeg prijatelja Endrjua, gde je naša najstarija ćerka sa svojim mezimicama Tamarom i Anom, suprugom Kameronom, tamošnjom familijom i prijateljima burno proslavila ovu svoju važnu životnu prekretnicu. Ni prvu, ni poslednju, jer je njen život praktično satkan od promena, uspona i povremenih promašaja, što ona naravno neće nikad priznati…

Prvi put sam Milenin rođendan pomenuo pre tačno dve decenije, u sredu 19. oktobra 2005. godine, kad smo u zemlji Srbiji svi naivno verovali u snove, uvereni da nam posle godina koje su pojeli skakavci, ratova, inflacije, bede, stradanja stotina hiljada ljudi, opšteg osiromašenja… jednostavno mora biti bolje. Zato smo u one koji su prednjačili, posebno mlađe, gledali kao lučonoše, lidere budućnosti, heroje novog doba… Ukratko, svoje snove iz jadnih i bednih devedesetih počeli smo da projektujemo u nerealna očekivanja…

A oni, ta nova milenijumska generacija to uglavnom nisu mogli da ostvare. Prvo je došlo nekakvo “istorijsko pomirenje” sa zlotvorima iz “godina raspleta”, da bi se postepeno umesto evropskog puta i razvoja vraćale teme krvi i tla, na kojima su počeli da se uzdižu radikali privremeno presvučeni u naprednjačka odela…

U svemu tome nekako je sagorela i Milenina priča iz 2005. godine, sa početka ovog teksta. Razvod, odlazak u firmu jednog novokomponovanog biznismena, laganje i petljanje kao stil poslovanja, selidba u Suboticu… da u svemu tome nije dobila još jednu ćerku, našu princezu Anu i da nije srela svog sadašenjeg supruga Kamerona teško da bi i pristrasni roditelji mogli da koliko toliko ulepšaju njenu biografiju.

Danas, dvadeset godina kasnije, stvari su još gore, jer glavne društvene teme nemaju veze sa prosperitetom i napretkom, niti sa stvaranjem uslova za normalan život generacija koje dolaze. Zato ono moje „IDEMO DALJE“ sve više ima samo jednu komponentu. Što dalje odavde!

Zbog toga se, zbog osećaja nemoći da na bilo koji način doprinesem promenama i suprotstavim opštoj hipokriziji, lopovluku i laganju, a sve potpomognuto sve brutalnijom represijom i bezakonjem, danas osećam starije nego ikad. A ne zbog pedeset svećica na torti Mirine i moje najstarije ćerke...

* * *

2026: „Hajde malo da obrnemo igricu“, što bi rekla mlađarija. Prošle godine sam 19. oktobra, čestitajući Mirinoj i mojoj najstarijoj ćerki Mileni jubilarni rođendan, napisao kako se „zbog osećaja nemoći da na bilo koji način doprinesem promenama i suprotstavim opštoj hipokriziji, lopovluku i laganju, a sve potpomognuto sve brutalnijom represijom i bezakonjem, danas osećam starije nego ikad“.

Godinu dana kasnije osećam se bar tri godine mlađi nego što zaista jesam. Pišem maltene svakodnevno, jer se, uprkos još brutalnijoj represiji i bezakonju, pojavila mogućnost da svojim glasom doprinesem promenama i da sa onima koji „znaju kako“ zaustavimo dalje propadanje zemlje Srbije, lopovluk i laganje!

Pa da već dogodine Milenin rođendan svi zajedno proslavimo u slobodnom Beogradu. Njoj tada neće biti problem da „skokne“ iz Danske, ali to je već samo naša porodična priča...