Piše Ivan Mrđen: Dr Vasko Sazdovski (1979-2024)

Nešto slično je ovih dana objavio “ikseraš” Janko: “Niko ne bi smeo da stavi embargo na imena svih žrtava? Zar da se krije ono što je zločinom učinjeno? Stojimo 15 minuta za 15 žrtava ali... kao da zaboravljamo njihova imena. Svako od njih je ljudsko biće, od nevinog deteta do starog čoveka. Nije broj!”

Dakle, tog “crnog petka”, 1. novembra 2024. godine ispod obrušene rekonstruisane i sa čitavim objektom dva puta svečano otvarane nadstrešnice poginuli su: Nemanja Komar (rođen 2007) iz Stepanovićeva, Anđela Ruman (2004) iz Stare Pazove, Đorđe Firić (1971) iz Kovilja sa svoje dve unuke Valentinom Firić (2014) i Sarom Firić (2018), Milica Adamović (2008) iz Kaća, Mileva Karanović (1948) iz Kaća, Sanja Arbutina Ćirić (1989) iz Kaća, Stefan Hrka (1997) iz Beograda, Miloš Milosavljević (2003) iz Knićanina, Đuro Švonja (1947) iz Stepanovićeva, Vukašin Raković (1955) iz Bukovca, Goranka Raca (1966) iz Novog Sada i Vasko Sazdovski (1979) makedonski državljanin iz mesta Sveti Nikola.

Tri mlade osobe primljene su u Klinički centar Vojvodina sa izuzetno teškim povredama ekstremiteta. Posle 17 dana borbe preminula je Anja Radonjić iz Paraćina koja je imala samo 24 godine.

* * *

Janko je komentarisao objavu naše sugrađanke koja se na toj društvenoj mreži javlja kao “Micacica”, čime je malo više skrenuta pažnju na “broj četrnaest” u svim informacijama u kojima se navode imena žrtava:

“Vasko Sazdovski je 45-godišnji Makedonac koji je ubijen u NS kad je pala nadstrešnica. Vasko je bio otac dvoje dece, profesor i vrhunski naučnik iz oblasti robotike. Oko njega su se otimali nemački i srpski instituti, ali je pre godinu dana prelomio i odlučio da sa Elektrotehničkog fakulteta u Štipu pređe da radi u Novom Sadu. Njegov prijatelj kaže da je to uradio jer su ga u Štipu pritiskali da studentima daje desetke, a da nisu znali ni za šesticu. Pitao se kakvi će to biti inženjeri kojima se poklanjaju ocene. E, takvi inženjeri u Srbiji su mu došli glave!”

Iz komentara ispod ove objave saznajemo još da je stradali Sazdovski bio najbolji pitomac u svojoj klasi na Vojnoj akademiji u Skoplju, da je bio izviđač i član odreda “Goce Delčev” u rodnom gradu Sveti Nikola, te da je svakog petka putovao kući da bude sa suprugom i sinovima…

Dr Vasko Sazdovski bio je zaposlen u Institutu “Biosens”, u Centru za senzorske tehnologije, na radnom mestu stariji istraživač u okviru projekta ANTARES. Doktorirao je na britanskom univerzitetu “Cranfield”, a tokom doktorskih studija kojih je radio na istraživačkim studijama u Centru za autonomne sisteme, Odeljenje za informatiku i sistemski inženjering, Odbrana i bezbednost „Cranfield“, Akademija odbrane Ujedinjenog Kraljevstva.

Prethodno je magistrirao elektrotehniku na Univerzitetu Sv. Kirila i Metodija i diplomirao vazduhoplovstvo na Vojnoj akademiji u Severnoj Makedoniji. Više od dve decenije kombinovao je jako akademsko obrazovanje sa velikim istraživačkim iskustvom u fuziji senzora i podataka u robotici, a njegovi poslednji istraživački interesi bili su u modelovanju pristupa procesima prostorne i vremenske dinamike u biosistemima.

* * *

“Makedonija je sinoć opet izgubila. Lepa žena i dva mladića ostali su bez jednog od najdivnijih muževa i očeva. Izgubili su planinari, ostavši bez velikog zaljubljenika u naša brda, vrhove i kampove, atletski klub je izgubio izuzetnog prijatelja i sportistu... Izgubio je Sveti Nikola možda najvećeg naučnika ikada rođenog u gradu. Makedonija je izgubila, jednom su pustili da takav mozak kao Vasko ode odavde. I opet sinoć. Ovaj put nepovratno”, jedna je od objava na Fejsbuku koja opisuje ličnost Vaska Sazdovskog.

Posebno je važno svedočenje njegovog prijatelja Mitka Jovanova Cvaja:

“Ne mogu da ćutim, baš iz poštovanja prema Vasku. Sreo sam ga i pitao ga kako je biti profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Štipu... Rekao mi je: ‘Čika Mite, dao sam otkaz... teraju me da nekom napišem desetku, a on ne zna za šesticu. Ovo ludilo će proći i taj inženjer pogrešiće pa će neko pametan pitati koji ga je profesor pustio na ispitu... Ne, ne mogu, ja bih radije bio jadan.’ Hej Vase, laka ti zemlja, ali ubili su te neki takvi inženjeri. Nažalost, danas imamo hiperprodukciju takvih inženjera!”

* * *

Korupcija ubija! Možda bi to bio naslov nekog filma o životu Vaska Sazdovskog. Možemo da joj se odupremo ličnom snagom i veoma često žrtvovanjem sopstvenog mira i komoditeta, ali to čudovište nam preti gotovo na svakom koraku.

Pogledajte samo kolaps u Beogradu već sa prvim snegom, pa razmislite u kojim sve kombinacijama se neko ovajdio, od nabavke vozila za javni prevoz i zimske opreme za komunalne službe do nestručnih rešenja saobraćajnih tokova, od nameštenih tendera do nezakonitih javnih nabavki…

Ivo Andrić je u romanu “Omer paša Latas” napisao da “dotrajaloj carevini spasa nema, jer su i lek i bolest za nju jednako smrtonosni”. U zemlji Srbiji korupcija je upravo to, i najveća bolest, a njeno iskorenjivanje jedini lek.