Piše Ranko Pivljanin: „Otiđi mala“, ali ne za čas: O „ludilu mozga“ ili ko nas pravi ludim

Međutim, na širem planu postoje situacije kada „ludilo“, iako opet podrazumeva postojanje ili, pak, tačnije deficit mozga, izlazi iz strogog medicinskog okvira koji podrazumeva hendikep pojedinca i može se ospoljiti kao ludilo vlasti, političko ludilo, ludilo sistema, na kraju i kao mentalni poremećaj celog društva. Dakle, opet „ludilo mozga“, samo ovog puta kolektivno - u kom se neki pojedinci naročito ističu.

Sve su prilike da mi u našoj zemlji upravo prisustvujemo nečem sličnom koje traje dugo i poprimilo je hroničan oblik, a sada ima i svoju akutnu fazu. U okviru svega toga - pa da ovo razmatranje, ipak, ostavimo medicinskoj i sociološkoj i ostalim adekvatnim strukama - ima i podfenomen gde ovi koje je ludilo ozbiljno i temeljno zahvatilo, počinju da prave ludim i ono malo građana koji su, koliko-toliko, sačuvali zdrav razum i pokušavaju da u skladu sa njim misle, delaju i funkcionišu.

U tom poslu, koji im je do sada prilično dobro išao, zaluđivanje im je zapelo i nije prošlo kod najzdravijeg i najnevinijeg tkiva našeg društva, a to su mladi ljudi koji su namirisali monstruozni plan, prozreli izvođače radova, procenili posledice i podigli svoj glas i sebe na noge kako bi nadjačali buku u sanatorijumu i rešili da se tome ozbiljno suprotstave. I odjednom su se „inženjeri ljudskih duša“ i glavni generatori ludila našli pred nerešivom aporijom i problemom, nespremni i nemoćni da ga proverenim i stotinu puta iskorišćenim metodama, koje se obično svode na jeftine trikove, štoseve i finte regulišu, preusmere i pasiviziraju.

Na širem planu postoje situacije kada „ludilo“, iako opet podrazumeva postojanje ili, pak, tačnije deficit mozga, izlazi iz strogog medicinskog okvira koji podrazumeva hendikep pojedinca i može se ospoljiti kao ludilo vlasti, političko ludilo, ludilo sistema, na kraju i kao mentalni poremećaj celog društva. Mi smo trenutno u akutnoj fazi

Prvo su krenuli sa, njima najbližom i najimenantnijom „terapijom“ u obliku gole sile zloupotrebljavajući policijski i pravosudni aparat. Kada su iscrpli njihov kapacitet, potegli su sopstveni podmladak, sazdan od zla oca i od gore majke, šaljući na mlade ljude te svoje „omladince“ čije „školske uniforme“ sačinjavaju trenerke sa crnim kapuljačama i maskama na licima, a „školski pribor“ su im pesnice i bezbol palice. Kako se ispostavilo ni ta „pedagoška mera“ nije urodila plodom, jer su đaci i studenti, osim pameću, duhovitišću i ismevanjem umeli i da uzvrate i po kojom ćuškom na račun zakrabuljenih babuna. Setimo se kako su se provela ona četvorica majmunolikih iz „poršea“ kad u svojoj sili i nepravdi krenuli na grupu studenta, gde ih je momčina sa znanjem džiudžice naterao da poljube asfalt, pa su onda pocepanih gaća pobegli u pravcu svog poršea. Ili scena sa poljoprivrednicima koji na čaršavu nose hranu studentima u blokadu, a ispred njih iskače zakrabuljeni primerak iz naprednjačkog jata sa stavom i rečima: „alo, bre“, „dje si pošo“, „baci to“, dok se iza one dvojice, sa dalajlamovskim mirom u govoru i stavu, nije pojavio treći sa motkom u rukama i „besnog kera“ dohvatio dva tri puta po leđima, nakon čega je ovaj podvio repinu i utekao glavom bez obzira.

Glavni generator ludila se, u međuvremenu, našao pametan da jedno od svojih besmislenih obraćanja obavi iz svog dvorca opkoljenog studentima koji su mu , maltene , direktno u mikrofon zviždali, skandirali i pevali duhovite pesme, što je mogla da čuje čitava Srbija, pa čak i ona koju on drži u mentalnom pritvoru gebelsovske propagande. Košarkaški trener u pokušaju napravio je greške u koracima i napad je propao.

Gore od svega što se desilo „maloj“ koja nije smela da izađe „makar na čas“ – kako su joj se posprdnim folklornim refrenom obraćali studenti - nego je virkala iza zavese i utekla sa lica mesta na neki od sporednihih izlaza, jeste činjenica da su joj studenti poručili kako je ona za njih nebitna, da oni nemaju ništa sa njom, da može da se vrati u svoja ustavna ovlašenja i ende. Jednom rečju, za nas si nula i to ona precrtana. Užas i nemoć.

Onda su se rastrčali okolo, sa „malom“ i „malim“ u glavnoj ulozi , nudeći razne „pilule“ i šarene laže u obliku jeftinih stanova za mlade - priča koja nema nikakvo ekonomsko opravdanje niti realni novac za izvedbu. Ni to nije upalilo. Koruptivna logika korumpiranih skotova, naviklih da sve rešavaju (tuđim) parama odbila se o zid mladosti koja neće danajske darove, nego normalan život u kojem će sami, po istinskim pravilima igre, da se oforme i skuće i žive kao normalni ljudi u normalnoj zemlji.

Zaluđivanje im je zapelo i nije prošlo kod najzdravijeg i najnevinijeg tkiva našeg društva, a to su mladi ljudi koji su namirisali monstruozni plan, prozreli izvođače radova, procenili posledice i podigli svoj glas i sebe na noge kako bi nadjačali buku u sanatorijumu i rešili da se tome ozbiljno suprotstave

Onda su potegli i pretnje prosvetnim radnicima, pozivajući se, možete misliti, ONI na zakone i pravila, zaboravljajui da su ih sami sve redom, uključujući i onaj najviši – Ustav, bacili pod noge i prekršili i zgazili hiljadama puta. Kupci falš diploma i nedoškolovani ugursuzi, odjednom kao brinu za izgubljene časove srednjoškolaca, propuštene semestre studenata, propale školarine i tako redom. Mo’š misliti. Pa je tako nesretna ministarka prosvete doživela toplog zeca od strane niških studenata koji su joj poručivali „Slavicu u maricu“.

U međuvremenu se javio, kako ga u nekom od beskrajnih televizijskih pojavljivanja kao „dobrog ali naivnog“ okarakterisa „mala“, Vladimir Đuka Đukanović i izvali najveću moguću glupost u oštroj konkurenciji istih. „Deca su vlasništvo države“, odvali, a da ne trepnu ponoćni moler zgrade lutrije i osta živ. Čak ga je i medijski pajac Milomir Marić, kod koga je lansirao tu bezobalnu glupost, gledao onim pogledom Zorana Zoze Stanojevića kad je onomad na sirotom RTS-u intervjuisao „malu“.

Da ne podsećamo na strašnu izjavu takozvanog predsednika Vlade, čije ministre je pre neki dan „mala“ postrojila, kao ono Hitler, u sumrak svoje vladavine, svoje vojskovođe u onom bunkeru, deleći i izdajući im zadatke. „Ne možete da rušite zbog 15 ljudi koji su poginuli, ni zbog 150, ni zbog 1.555“, reče takozvani premijer, pa i on osta živ.

Na kraju su „navukli“ nesretnog Dragana Đilasa da dođe u obilazak radova „naprednih omladinaca“ koji su se po Voždovcu bavili divnim i plemenitim stranačkim poslom, lepeći po zidovima parole protiv ovog čoveka kome su na glavu montirali „đavolje rogove“ i glancaju ih, bezmalo deceniju, da bi izazvali incident kako bi dobili svež materijal za bestijalnu propagandu protiv „nasilničke“ opozicije koja „samo želi da se dokopa vlasti“, ali oni vlast, pardon Srbiju, „nikako neće takvima i sličnim dati u ruke“. Nego će ostati u njihovim dok je konačno ne pridave.

Nakupilo se, u ovih bezmalo dva meseca, od novosadskog zločina i ubistva 15 nevinih ljudi nadstrešnicom železničke stanice u Novom Sadu, oblepljenom nestručnošću, korupcijom i „lako ćemo“ pristupom, toliko toga da više nema tog tepiha pod koji se može nagurati ta gomila gluposti, nepravde, zlih pogleda, pogrešnih poteza, zločina i nepočinstava. Naraslo to ko Keopsova piramida, a ispod tepiha curi i rasipa se na sve strane. Sve dok jednog dana ne pređu Rubikon i zemlju u fazi latentnog građanskog rata ne dovedu pred sam ambis – a na korak smo od njega i sve ode dođavola. Zaista, što bi rekao onaj iz tog „vučjeg nakota“ – „ludilo mozga“. A protiv toga se može samo pameću. Budimo pametni.