Okupili smo se. Srbija se oslobodila straha. Veliki šahista je matiran. I, šta sad?

Masa neviđena još od 5. oktobra je petnaestominutnom mrtvom tišinom, koju je remetilo samo povremeno zvrndanje dronova, raspolutila um režisera naših života, predsednika Aleksandra Vučića, odličnog šahiste koji može da predvidi nekoliko poteza svog protivnika. Nije mu se dopalo ono što vidi, jer bi mogao tamo već u nekom drugom potezu odavde da bude matiran.

Zasad, osim klasičnih i ovog puta neuspešnih pokušaja skretanja pažnje sa goruće teme, spinovima poput onog da će Amerikanci uvesti sankcije NIS-u, šahista ima dva aduta – praznike, posle kojih očekuje da se bunt rasprši, a ako se to ne desi, da raspiše vanredne izbore.

Međutim, posle svakog tog poteza mogao bi da očekuje šah-mat.

Teško da će ova mlađarija da se razbeži po evropskim zimovalištima. Ipak su to kćeri i sinovi roditelja koji rade u Srbiji, gde je medijalna zarada 75.000 dinara, a polovina svih zaposlenih ostvarila je zaradu do navedenog iznosa. Već su najavili da im ne smeta da i Novu godinu i Božić provedu na fakultetima.

#blockquote_0

Studentski bunt, čini mi se, pre će prerasti u opštenarodnu bunu nego što će ustuknuti pred kumulativnim efektom slavskih sarmi i ruske salate, novogodišnje jelke i badnjaka.

Dosad je Vučić gledao da preseče krize raspisivanjem izbora, jer se u toj igri u kojoj on diktira pravila, najbolje snalazi.

Zna da ima igrača u opoziciji koji će opet da progutaju mamac i legitimišu njegovu unapred projektovanu pobedu. Dobro njemu, a dobro i njima. Od piva ispred dragstora mogu da dođu do večera u lepom restoranu, iz trole pređu u taksi, mogu da odu na letovanje ili zimovanje. Lep životni standard, ako je nekome ambicija trajanje u politici uz solidnu finansijsku potporu.

Dajte da se ne lažemo.

Određenim opozicionim liderima nije ambicija da sruše režim već da u narednom izbornom ciklusu dobiju nekog poslanika više. To je kao borba, korak po korak. Imao si tri poslanika, sad imaš sedam, partija dobije po cirka 5.000 evra po poslaniku iz budžeta mimo plate, pa ti vidi. Za to vreme „borbe“ Vučića gađaš ili mekanim grudvama, koje se rasprše pre nego ga pogode ili ga svojim vatrenim skupštinskim nastupima namerno nišaniš pored glave.

Kad „borac protiv korupcije“ završi kao najveći lopov

Videli smo da vlast objavljuje dokumentaciju u vezi sa projektom rekonstrukcije Železničke stanice, ali izostavlja ključne „papire“, poput ugovora sa Kinezima. Studenti baš na tome insistiraju, a Vučić se više plaši toga, nego što mu je teško da sprži još nekog od svojih ljudi. Studenti sad znaju za jadac i to više nije dovoljno.

Objavljivanjem skrivenih dokumenata biće jasno koliko čega je bilo potrebno za rekonstrukciju i lako će bilo koji veštak izračunati koliko je to moglo da košta. Kada se to oduzme od iznosa koji je plaćen 65 miliona evra, onolika masa od nedelje uvećana za još toliko ljudi mogla bi da postavi predsedniku pitanje: Vučiću, ko je ukrao (na primer) 35 miliona evra?!

Neće njega, nažalost, srušiti smrt 15 ljudi, već krađa koja je prethodila toj tragediji. Zato se ne daje celokupna dokumentacija, jer bi tačno pokazala koliko je neko lapio.

Imali smo već prilike da se kroz pismo Aleksandra Papića o podeli plena od izgradnje auto-puta Šabac-Rumau poznamo sa načinom napumpavanja cena i koliko alavost može da podigne vrednost posla. Ovoga puta bi postojao nepobitan dokaz koji bi pokazao način funkcionisanja mašinerije. Ugrađivali su se tako na svakom projektu i od tih para i još ponečim plaćali podršku međunarodnih partnera svom koruptivnom režimu. Naprednjački birači mogli bi da se uvere u to da je čovek koji je svoju vlast učvrstio na temi borbe protiv korupcije, kome je rejting drastično odskočio onda kada je uhapsio Miroslava Miškovića, veći lopov od svih onih koje je optuživao i hapsio.

To će dubinski da protrese njegovo biračko telo.

Zato studenti idu da pitaju republičkog javnog tužioca Zagorku Dolovac zašto se ovim slučajem ne bavi Tužilaštvo za organizovani kriminal, već tužilaštvo u Novom Sadu koje ne može da se bavi finansijskom istragom.

Zato bi Vučić mogao da se odluči za pomeranje fokusa sa nadstrešnice na izbornu kampanju, jer ne bi bilo dobro da se ispostavi da je neko maznuo nekoliko desetina miliona samo na ovom projektu. Međutim, taj potez može da izazove kontrareakciju studentskog pokreta da ga podsete na preporuke ODIHR za izborne uslove i insistiraju na njihovom doslednom sprovođenju.

I opet izborni uslovi

To bi sprečilo i opozicionare koji se redovno ko somovi uvate na Vučićevu bućku da ne srljaju u izbore pod bilo kakvim uslovima, a njega bi primoralo da pod pritiskom ulice obezbedi uslove pod kojim bi morao da izgubi na izborima.

To bi mogla da bude tačka spajanja studentskog pokreta sa opozicionim političkim akterima koji bi morali jasno da politički artikulišu ove zahteve.

To je taj mat koji predsednik već vidi i zbog kojeg ubacuje razne dimne zavese – NIS, Aljbin Kurti, teška situacija za Srbe u R. Srpskoj...

#blockquote_1

Na kraju, sve se opet svede na izborne uslove. Ako želimo da ovaj bunt za rezultat ima neke promene u društvu i državi, onda ipak ta energija mora da prođe kroz politički levak. Realno gledano, neće Vučić poslušati građane koji samo skandiraju: „Vučiću, odlazi!“ pokupiti pinkle i otići u komšiluk Marka Miloševića i Bašara al Asada.

Neće režim srušiti ulica, mada će ga zaljuljati i naterati na ključne ustupke, već opet neki izbori. Na primenu izbornih uslova ODIHR-a i obezbeđivanje normalne demokratske atmosfere tokom tog izbornog procesa mogla bi da se fokusira prelazna vlada na čiji pomen pater familias režima momentalno počne da histeriše.

Dakle, nema izbora bez normalnih izbornih uslova i uvažavanja preporuka ODIHR. Srediti konačno birački spisak i ustanoviti pravila koja će onemogućiti bugarske vozove i ostale izborne prevare. Obezbediti ujednačenu zastupljenost na medijima sa nacionalnom frekvencijom. Nije dovoljno dobiti nekoliko minuta na RTS kada će propaganda na Pinku da jaše satima. Da bi neko mogao da se na normalan način bavi uravnoteženim pristupom medijima svih izbornih takmaca, trebalo bi se pozabaviti suštinskim promenama u REM-u, prekinuti sa praksom zloupotrebe državnog novca i institucija, raspuštanje batinaških falangi. Iako Vučić sada govori da nikada neće pristati na prelaznu vladu mogao bi da promeni mišljenje kada se ovaj pobunjenički front dodatno proširi i Srbija stvarno stupi u generalni štrajk. Sad je taj scenario moguć.

Posle studenata u štrajk bi mogli da uđu advokati, potpunom obustavom rada koja bi zaustavila rad sudova. Poljoprivrednici sa mehanizacijom na blokade, sindikati da pozovu radnike, Kolubara da stane... U tom slučaju, ova saga mogla bi da se završi paničnom bežanijom.

Dakle, ako pritisak nastavi da raste, režim će morati ili da da svu dokumentaciju koja će otkriti korupcionašku prirodu režima ili će morati da pristane na izbore po pravilima kojima neće biti favorizovan i koje bi lako mogao da izgubi. Je li se to beše u šahu zove – šah-mat?