Neko je ovog vikenda ispod fotografije nepregledne mase, snimljene na dan sahrane likvidiranog premijera Zorana Đinđića, ostavio samo kratak komentar: “Slika najvećeg licemerja jednog naroda zabeležena u ljudskoj istoriji.”
Licemerje kao sinonim za dvoličnost, neiskrenost, podlost, prepredenost, pretvaranje, poganost, nitkovluk, prefriganost, hipokriziju, besramnost… pretvara se u podvale, mahinacije, spletke, fame, manipulacije, falsifikate, izmišljanja…
Ne sumnjam da su mnogi koji su tog 15. marta 2003. koračali Ruzveltovom ulicom bili iskreno tužni, ogorčeni i zabrinuti. Ali, danas je zaista licemerno da tu tugu, bes i brigu bilo ko svojata kao svoj politički kapital.
“Sve dok moju otadžbinu mrcvare razni naprednjaci, ne razumem odakle nam moralno pravo da žalimo za Đinđićem. Licemerno je, jer su njegovi najveći prijatelji danas Vučićeve podguzne muve. Licemerno je, zapravo, sve ono što smo radili u proteklih 19 godina, ali naši gresi u poslednjih deset veći su od neopisivih”, napisao je kolega Aleksandar Bećić.
To me podsetilo da je kolega Bojan Ljubenović u martu 2004. za “Status” Slaviše Lekića izjavio: “Zoran Đinđić je bio Srbin, govorio je srpski, ali ga Srbi uopšte nisu razumeli. Sa svoje strane, on je nas razumeo savršeno, ali mu nismo bili jasni”.
“Sedam smrtnih grehova” su razbucavanje Demokratske stranke, “beli listići”, pretrčavanje u tabor nekadašnjih neprijatelja, pristajanje na medijske manipulacije, glumljenje opozicije, sujeta novokomponavih lidera, gušenje novih pokreta i inicijativa… Zbog toga je, kako je ovih dana napisao moj prijatelj Bane Novčić – “Đinđić bio i otišao, a mi ostali u devedesetim.”
Zato je 3. april šansa da prestanemo sa licemernim lamentiranjem nad sudbinom. I Zoranovom, i našom!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar