0
"Piši Mišure… Sine Mišo, ja ne viđe veću budalu od tebe…" – tako je, ako se sećate, počela prva epizoda nezaboravne serije Televizije Titograd "Đekna još nije umrla, a ka' će ne znamo", emitovane 1988. i 1989. godine, scenario i režija Živko Nikolić.
To je ono kad Radoslav (Drago Malović) diktira pismo Jeki (Vesna Pećanac) za sina Mišu, jednog od onih zbog kojih je nastao antologijski vic kad stara Crnogorka rida na ispraćaju sina u Ameriku, a ukućani je teše: „Ne plač’ majko, pa ne ide on u Beograd…“
Naslov ove serije je u protekle četiri i po decenije veoma često korišćen za situacije u kojima suviše dugo traje nešto prevaziđeno, osuđeno na propast, na izdisaju… Ovih dana, posle još jednih izbora i još jednog nasankavanja od strane režima „Đekna“ se mnogima učinila kao najbolji naziv za opoziciju u Srbiji.
* * *
U tom smislu bi i tekst kolege Branilsava Jokovića mogao da počne sa „ja ne viđe…“, jer je sročen u formi „pisma“ svima koji se u zemlji Srbiji nazivaju nekakvom opozicijom:
„Proletos ste imali sjajnu priliku, niste je iskoristili, kao ni Partizan protiv Reala u završnici Eurolige. Sami sebe ste pobedili! Tada ste imali ujedinjenje naroda, kulturne reke ljudi na ulicama u žarkoj želji za promenama. Imali ste ispred sebe Srbiju za ponos, imali ste najbolji svet u svojim rukama! Umesto da poentirate, vremenom ste sve sjebali i upropastili, a narod ponovo ispumpali, kao novogodišnji balon.
Pljujete Nestorovića, zašto?! Čovek je iza sebe ostavio četiri ‘jake stranke’ koje imaju 120 i više godina zajedničkog bavljenja politikom (doduše gubitničkog) i to je narod prepoznao. Srbiji trebaju novi ljudi, sveža krv. To je najbolji pokazatelj koliko ovaj narod žudi za promenama, a ne neke posttraumatske teorije zavere, gluposti, dilove i šta sve neću čuti u Matriksu društvenih mreža…“
***
To isto je moja prijateljica Vesna Laudanović, zadnja pošta Kragujevac, sjajno opisala „izmišljenom pričom o stvarnom događaju“:
„Bio jednom jedan lopov koji je krao novčanike ljudima koji su se vozili autobusima gradskog prevoza. Jednog dana ukrade on novčanik nekom nesmotrenom putniku, ali ga uhvate na delu i on pod pritiskom očevidaca vrati otetu stvar ostećenom licu. I dok su se svi okolni putnici snašli u vezi tog događaja, on je, dok je sve bilo još vruće, nonšalantno napustio autobus na prvoj narednoj stanici kao da se ništa nije desilo.
Oštećeno lice, međutim, bez obzira što je lopov pobegao, postade namah srećno zbog vraćanja novčanika kao da je time dobilo još i više od iznosa za koji je moglo biti ‘olakšano’. Nije bilo bogzna šta u novčaniku, ali je bilo njegovo, pošteno zarađeno.
Posle kraćeg odmora i čudnog blaženstva, ušlo je u sledeći autobus. Nije mu smetala ni gužva, osećalo se pobednički. Uspelo je, sve je na svom mestu. Nije više mislilo ni o krađi, ni o lopovu. Ne bi ga ni prepoznalo da ga ponovo sretne. Želelo je sve da zaboravi. I zaboravilo je… Nije se obaziralo na druge ljude oko sebe, prosto ih nije primećivalo, nek svako brine svoju brigu. On je svoju prebrinuo.
PROČITAJTE JOŠ:
Ali tako, na njegovu nesreću, nije zapazilo ni lice koje je trebalo da zapamti i kome je koliko pre pola sata oprostilo pokušaj krađe jer je isto ‘uljudno’ vratilo otetu stvar. Nije videlo kraj sebe džeparoša iz prethodne vožnje! I da ne dužimo, džeparoš dovršava svoj posao nad ovim naivnim putnikom.
I ko zna još nad kolikim brojem njih. Autobusi puni ljudi kruže danonoćno ovim ulicama i samo što ne zovu glasno da ih ‘češljaju’…A on radi vredno i predano, takoreći profesionalno. Bez frke i panike. Odavno je sve usavršio i postao kralj svog posla. I tako svaki dan godinama…“
„Đekna“ je, izgleda, umrla na Dan mrmota, sa kojim je kolega Nebojša Vučinić uporedio situaciju u Srbiji posle nekih pređašnjih izbora, jer doslovce važi i danas:
„Pošto pojedinačno, ili u nekoliko separatnih saveza, šanse nema da u narednih sto godina išta učinite na izborima, osim da se slikate za plakate i da masturbirate zadovolljno ako preletite cenzus, jedina vam je realna mogućnost da se svi, ali zaista svi bez obzira na ono što zovete ‘razlike u političkim programima’, a ja zovem neralna alavost i nezajažljvost, okupite oko jedne zajedničke platforme, u čijem centru je politički suverenitet građanina, a ne partije.
Vaše političke trgovine su budalaštine, jer vi nemate čim da trgujete. Neki od vas mogu da pokušaju da se priklone naprednjacima, ali ćete tada vrlo brzo biti odbačeni kao prljava čarapa, kako su već prolazili neki pre vas, vođeni istom logikom. Drugi mogu da pokušaju da trče sami i da zauvek ostanu u poziciji Kalimera, što je još brži put u političku Nedođiju..
Jedina vam je šansa da opstanate ako se povinujete biraču, onoj nestranačkoj ličnosti kojoj je dosta i besa i bahatosti ove mahnite mafijaške družine ološa i propaliteta koji vladaju Srbijom, ali i vas, kao paradigme svih izdanih obećanja i izneverenih osećanja“.
Ovo je napisano pre sedam godina!
* * *
P.S. Izvinjavam se mom prijatelju Dušanu Vujaniću, jednom od najredovnijih učesnika svih ovogodišnjih protesta, koji mi je nedavno zamerio što često navodim tekstove drugih kolega i ljudi sa društvenih mreža. A baš bi mi, umesto bilo kakvog komentara, dobro “legao” sjajan aforizam mog prijatelja Ninusa Nestorovića: „Demokratija nije sahranjena na ovim izborima. Sad smo joj samo davali pomen“.
*******************************