Piše Ivan Mrđen: Dajmo šansu životu

Obojica su otišli, iznenada, neočekivano, u trenutku, bez šanse da im se na bilo koji način pomogne... Veselin sam u kući, kad su ga supruga Ljiljana i ćerke Isidora i Anita ostavile da se odmori posle nedeljnog porodičnog ručka, Stojan na ulici u šetnji posle nedeljnog porodičnog ručka sa suprugom Zorom i sinom Maksimom.Kratko, surovo, umro je! Bez ostatka za nadu, ono kad nam jave da je neko doživeo neku nesreću ili mu dijagnostifikovali kakvu boleštinu. Ostala je, kao i tih majskih dana samo neverica. A kako dani prolaze i izvesna sumnja da li je baš sve slučajno, o čemu je nešto ovih dana prozborio kolega Milenko Vasović.Sa Stojanom sam se poslednji put sreo pre osam dana na Novom groblju, dok smo ispraćali Veselinovu dušu „Bogu na istinu“, kako u narodu nazivaju četrdesetodnevni pomen. Smisao ovog obreda, kažu, nije samo u sećanju na pokojnika, već nas to na rastanku njegova duša opominje da cenimo život.U slavu života, smogli smo snage i da se malo našalimo, jer je Stojan upravo tih dana završavao niz stomatološko-protetičarskih zahvata. „Kad namestim fasadu, da sednemo i sve to zalijemo, da se malo odmaknemo od groblja i parastosa“, nisam siguran da li je baš tako doslovce rekao, ali je smisao upravo u našoj zajedničkoj želji da pružimo šansu životu!Nije nam se dalo, eto nas danas opet na groblju. Da ispratimo Stojana.