Piše Ivan Mrđen: Četr’es dana za Nušića

Te poslove prihvatio je kad se početkom devedesetih razišao sa tadašnjim srpskim rukovodstvom i politikom bračnog para Milošević – Marković. “Kao duboko principijelan čovek, pokazao je hrabrost, integritet i poštenje”, objavio je na vest o njegovoj smrti nekadašnji ministar spoljnih poslova.

Uz podsećanje da ga je baš on, nedugo pošto je ovaj diplomata svetskog kalibra otišao u redovnu penziju, reaktivirao i vratio na mesto gde je imao status “zvezde”, kao jedan od najkompetentnijih i najefikasnijih ambasadora u UN. Nije tajna da je njegovom zaslugom Srbiji pripalo mesto predsednika Generalne skupštine 2012/2013 godine.

Kad se i to okončalo, vratio se u Beograd, gde “mirno provodi svoje penzionerske dane”, kako je napisao u tekstu za “kad kažeš novine” jedan njegov kolega, takođe diplomata u penziji. Preminuo je 12. avgusta ove godine, a na poslednje putovanje ispraćen je od nekolicine nekadašnjih kolega i saradnika.

* * *

Upućeniji u to kako su prolazili njegovi “mirni penzionerski dani u Beogradu”, možda će se složiti sa čitava dva veka starom izrekom čuvenog nemačkog pisca Ludviga Bernea (1786-1837) da “u bogatstvu ljudsko srce stvrdne brže nego u kipućoj vodi”.

Nekako je prirodno da za nekoga ko je radni vek proveo na važnim pozicijama u diplomatiji, pri čemu uopšte nije beznačajan period kad je to plaćala Svetska organizacija, familija i čaršija pretpostavljaju da je više nego imućan čovek. Ali, “novac ponekad uklanja neprilike, ali ih i stvara”, kako je to govorio, takođe nemački pisac, nobelovac Giter Gras (1927-2015).

Možda i zbog toga, kako pričaju neke njegove kolege, ovaj čovek koji je čitav život radio na uspostavljanju i učvršćivanju veza među narodima i ljudima poslednjih godina je izgubio kontakt sa svojom porodicom. Živeo je, kažu, kao osobeni samotnjak, a nisu bile retke ni situacije kad su o njemu više brinuli konobari iz restorana u komšiluku nego bilo ko od mnogobrojne familije.

Zato valjda u novinama koje mnogi još kupuju isključivo zbog “penzionerskog Fejsbuka” prvih dana posle njegove, pomalo i iznenadne smrti (bez obzira na činjenicu da je živeo nepune 84. godine) nije bilo ni jedne jedine čitulje. Vest je praktično ostala u najužem krugu, tim pre što je njegov kolega, mentor i prijatelj, već pomenuti nekadašnji ministar spoljnih poslova i predsednik GS UN to objavio na društvenoj mreži “X” u tekstu na engleskom jeziku.

I to je razumljivo, jer izgleda da je u tom trenutku takva objava ražalostila mnogo više ljudi širom sveta, čije pamćenje i poštovanje ipak traje duže od dva televizijska dnevnika i jednog obraćanja ovdašnjeg predsednika svega i svačega.

* * *

Familija se oglasila tek najavom već pomenutog četrdesetodnevnog parastosa, pri čemu onima koji su sve to pažljivije pratili nije promakla ni činjenica da je na toj jednoj jedinoj čitulji navedeno čak četiri ogranka ožalošćenih.

Ovaj čin obeležava se na četrdeseti dan posle smrti, jer pravoslavno verovanje nalaže da je to dan kad duša pokojnika izlazi pred Božiji sud. Tad je, kažu, važnije kakav si čovek bio i kako si živeo, nego šta si radio ili stekao, duša pred Boga a imanje i zaveštanje na dušu i obraz naslednika.

Nisu retki slučajevi kad se u sličnim sitaucijama pomešaju naslovi više poznatih komada Branislava Nušića (1864-1938), na primer “Pokojnik”, “Ožalošćena porodica” i “Mister dolar”, na šta, ruku na srce, pomalo i asocira ovih “četr’es dana”…

* * *

P.S. Za više informacija preporučujem tekst pod naslovom “Diplomata koji je postavio visoke profesionalne standarde”.