Piše Ivan Mrđen: April u Beogradu

DVA ARŠINA:

Lane je jedini pažnje vredan bio predlog za koleginicu Branu Milunov i njen sjajan feljton u 52 nastavka o Studiju B, ali nije bilo ni realno očekivati da će oni koji su upropastili nekad kultnu radio stanicu i medijsku kuću nagraditi nekog koji je o tom njihovom nedelu pisao, pa još u “neprijateljskom Danasu”!Tako se dogodilo da je ovo nekad veoma ugledno priznanje primio Nenad Kamidžorac iz Radio Beograda, što sam predvideo čim je objavljen spisak kandidata. Uz komentar da je “više nego simptomatično što je ispred čitave kuće i svih programa Radio Beograda, pored nekoliko stotina urednika i novinara, predložen jedan muzički urednik”.Njemu zaista nije bilo teško da ‘pobedi’ u konkurenciji sa “gazdaricama” dva elektronska magazina, od kojih jedan ima 158 pratilaca a drugi se pojavljuje svaka tri meseca...” Naravno, pošto je prethodno “precrtana” dugogodišnja novinarka, voditeljka i sada već hroničarka Studija B.Ove godine, međutim, čim sam video spisak predloga, prognozirao sam da najveće šanse da postane lauerat ima voditeljka jutarnjeg programa istoimene televizijske stanice Sanja Lubardić za, kako stoji u obrazloženju, “dugogodišnji rad i trajni doprinos razvoju Beograda svakodnevnim izveštavanjem i predstavljanjem političkog, kulturnog i društvenog života Beograda”.Što je ona sama sredinom marta demantovala, kad se u program uživo uključio jedan gledalac, pa prvo “pozdravio lepu voditeljku” i potom, dok je na njenom licu još lebdeo osmeh, podsetio na poznati stambeni podatak iz biografije predsednika svega ovoga, još dok je u Miloševićevo vreme bio ministar informisanja…“Takve komentare možete da iznesete na drugom mestu i u nekim drugim medijima. Mi se ne bavimo politikom”, odbrusila je buduća vlasnica statuete “Despot Stefan Lazarević”, koja se od prošle godine dodeljuje dobitnicima Nagrade grada Beograda.Ruku na srce, to nije bilo teško predvideti zbog više nego tanke konkurencije za nagradu u oblasti novinarstva, u kojoj su autori studije o kompozitoru Enriku Josifu, pokretačica jednog lokalnog portala, urednica jedne od onih emisija koje se na RTS2 emituju kad niko ne gleda i jedan dokumentarista javnog servisa, prijavljen po sistemu “kad je mog’o Kamidžorac”…

“ISTORIJA BOLESTI”

Ovih dana navršila se decenija od kako mi je svečano uručena Nagrada grada Beograda za novinarstvo (za 2012. godinu). Imam poprilično iskustvo u vezi sa ovim priznanjem, za koje sam predložen čak devet puta, uglavnom za uređivanje beogradskih strana u “Blicu”, a potom i za moju knjigu “Sa Beogradom na Ja” (“Mostart”, Beograd/Zemun, 2011.)…Mnogi su primetili da su tom prilikom i tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas i predsednik Skupštine grada Aleksandar Antić u šali rekli istu reč: „Najzad”. Evo te moje male "istorije bolesti", tek da se vidi da sam u svemu tome sačuvao prilično i dostojanstva i duha. A kazuje nešto i o tome šta je ova nagrada nekad značila:2005: Među kandidatima za ovogodišnju Nagradu grada Beograda u oblasti novinarstva nas četvoro je nekad radilo u „Borbi” (Goca Suša, Boža Andrejić, Dragoljub Žarković i ja). Ili se neko konačno setio da većine sadašnjih stranaka i lidera ne bi bilo bez naše borbe ili smo mi u međuvremenu omatorili, pa je stiglo vreme i za nagrade.

2006: Svratih pre nekoliko dana u „Grmeč” i u šali rekoh kolegama iz Zabavno-humorističke redakcije Prvog programa Radio Beograda da od njih očekujem da mi pošto su sad „javni servis, na usluzi svim građanima”, plate bar jedno pivo, tim pre što ni ove godine neću dobiti Nagradu grada Beograda za novinarstvo. Posle četvrtog, moj drugar Sloba Đukić mi reče:- Svaka čast majstore. Ti odvrati pretplatu za ovaj mesec, a ako nastaviš redovno da dolaziš namaknućeš i za tu nagradu!2007: Danas će mi opet mnogi ljudi radosno javiti da nisam dobio Nagradu grada Beograda za novinarstvo, za koju su me po treći put predložili zbog uređivanja “Blicovog” dodatka o glavnom gradu. A u subotu mi nešto nije „leglo” peto pivo, a komšija Gane mi kaže:- Nemoj sad da capiš, moraće ljudi da ti onu nagradu dodele posthumno.2008: Ne znam da li je naš čitalac Nikola Grubić to učinio slučajno ili namerno, tek njegova e-mail poruka mi je stigla nekoliko trenutaka pošto je zvanično objavljeno da ni ove godine nisam dobio Nagradu grada Beograda za novinarstvo. “Redovno čitam Blic i naravno vaš kutak, koji ne izostavljam. Samo tako nastavite i samo napred, jer nazad neće moći”, napisao mi je Nikola. Zvučalo bi kao izlizana fraza da kažem da su mi ovakva priznanja najdraža i da mi ne bi godilo da nešto slično stigne i sa zvaničnog mesta, pa ću ja zato poslušati Nikolu i “nastaviti” da radim kao i svih ovih godina. A drugovi ako se sete za 16. april, sete se...2009: Od srca čestitam kolegi Marku Somborcu na Nagradi grada Beograda za novinarstvo za 2008. godinu. Zaista sam ponosan što radim u „Blicu“, čija su dva čoveka dobila ovu prestižnu nagradu u poslednje četiri godine (Veselin Simonović za 2005.). Moram i ovom prilikom da se zahvalim onima koji su i mene, peti put uzastopce, predložili za to priznanje. Ja, lično, te kandidature doživljavam kao Snežanine patuljke. Ako, realno, nisu ni mogli da „prođu“ Mutavko, potom Stidljivko, pa Ljutko i Kijavko, a ove godine ni Pospanko, ostaju mi još dva glavna aduta: Srećko i Uča. Jednostavnije rečeno, nema meni sreće dok u žiriju ne bude više onih koje sam ja učio novinarskom zanatu!2010: Da je juče objavljen spisak kandidata za Nagradu grada Beograda saznao sam na najgorem mogućem mestu, u Zabavno – humorističkoj redakciji Radio Beograda 1. To što sam šesti put zaredom među onima koje su predložili za ovo vredno priznanje, moj prijatelj Zoran Nikolić „Zozon“ je prokomentarisao ovako: „Spisak kandidata i naravno Džej“. Pokušao sam kasnije da „kapitalizujem“ činjenicu da sam na tom spisku pod rednim brojem dvanaest, pa sam na rastanku rekao: „Pozdravlja vas Divac“. Na to je sjajno reagovao kolega Saša Kovačević:- U naše vreme to je bio broj za rezervne golmane!

STUDIO B, ONAJ PRAVI

Te godine je Nagrada grada Beograda za novinarstvo kolektivno pripala upravo Studiju B. Tim povodom sam 17. aprila 2010. napisao:Iskreno čestitam kolegama iz RTV Studio B na Nagradi grada Beograda za novinarstvo, koju su zaslužili zbog inovacija, dinamičnosti i aktuelnosti njihovih programa u 2009. godini, a ne, kao što će neki pomisliti – zbog četiri decenije postojanja, što su proslavili početkom ovog aprila. O mojoj (opet) neuspeloj kandidaturi za isto priznanje mogu samo da ponovim ono što sam rekao prošle godine: Istrošio sam sva četiri nastavka „Umri muški“ i prešao na „Snežanu i sedam patuljaka“, pa mi sad ostao samo Ljutko. A moj prijatelj „Moca“ Petrović bi da me uteši:- Šta te briga, Mrki, ako ti ta bajka ne uspe, ostaju ti „Alibaba i četrdeset razbojnika“!

IDEMO DALJE...

2011: Kad je objavljen spisak kandidata za Nagradu grada Beograda u oblasti novinarstva za 2010. godinu i kad su mi javili spisak članova komisije koja će o tome odlučivati, bilo mi je jasno da će mi “Borbina” nagrada za reportažu “August Cesarec” ostati jedino priznanje za skoro četiri decenije rada u ovoj branši. Tu nagradu sam dobio 1984. za priču o mom prijatelju Miroslavu Vujičiću, koji je subotom prodavao sir u centru Šimanovaca, tako što je sedeo u kafani, a mušterije same odmeravale i pakovale robu i onda dolazile da mu plate. Neki bi pokušali da mu umesto sira naruče pivo, na šta bi legendarni “Racko” izgovarao onu čuvenu rečenicu: “Ljubav za ljubav, sir za pare”.2012: Za razliku od prethodnih godina, kad su neki jedva čekali da mi jave da „opet nisam dobio Nagradu grada Beograda za novinarstvo“, ove godine mi je nadu da će me se „drugovi setiti“ razbila moja ćerka Marina. Njoj je, pošto se čitava pocedura odvija u okviru gradske Službe za informisanje u kojoj ona već godinu i po dana prima platu, jedna koleginica u poverenju saopštila odluku komisije, ona je to, onako usput i u hodniku, odlazeći na posao, rekla meni, zamolivši me da čitav događaj javno ne komentarišem.2013: Tada sam znao da sam konačno dobio nagradu, pa sam zbog embarga iz Skupštine grada pokušao da napravim malu igru asocijacija:Kad je pre tri meseca u galeriji “Ozon” koleginica Suzana Trninić primila nagradu Magazina “Status” za najboljeg novinara u prošloj godini hteo sam da napišem nešto o tome kako žene uopšte nemaju dilemu šta da obuku u svečanim prilikama, jer mala crna haljina nije izašla iz mode još od 1926. godine, kad ju je lansirala Gabrijela “Koko” Šanel. Muškarci su u to vreme, ako se sećate antologijske scene iz Nušićeve “Gospođe ministarke”, kad su gospodina Simu Popovića iznenada pozvali u Dvor, problem rešavali cilindrom za svečane prilike, da bi, kad su šeširi izašli iz mode, prestali i da misle svojom glavom, pa im sad uglavnom njihove bolje polovine određuju šta u kojoj prilici treba da obuku. Baš kao što će mi danas reći moja Mira:- Obuci ovo što sam ti spremila. Da vi znate šta se kad nosi, imali biste nešto kao što je naša mala crna haljina!

EPILOG

17. aprila 2013. godine, specijalno za “24 sata”, povodom primanja Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu napisao sam tekst pod naslovom "Beogradski namćor":Jedna od meni omiljenih pesama Đorđa Balaševića ima zvaničan naziv “Namćor”, ali je svi prepoznaju po stihovima koji počinju sa “Ne volem...”. Ima u toj pesmi jedna strofa u kojoj Đole kaže “ne volem semenkare, cigose trubače, burek, ulične pišače...”, pa onda gotovo zavapi “nek’ mi moju lepu varoš vrate”.E, baš tako i ja, kao stari namćor, ne volim sve one koji na ovaj ili onaj način ruže ovu lepu varoš: projektante parkova koji nikad ne stave stazu tamo kuda ljudi idu, investitore koji boju fasada određuju po sećanju na bakin ćilim, bez obzira na okolne zgrade, vozače za koje se ne zna da li su bahatiji kad voze ili kad parkiraju, ispisivače ružnih i prostačkih grafita, vlasnike zapuštenih lokala sa izlozima izlepljenim izbledelim oglasima, bacače pikavaca i žvaki, vlasnike kafića sa preglasnom muzikom, komunalne policajce koji se po petoro vozikaju u kolima, kontrolore parkinga koji stoje kraj kola i čekaju da istekne minut da bi vam zalepili kaznu, konobare koji vam kad ih pitate šta bi preporučili odmah odgovore “nešto s roštilja”, motocikliste koji po celu noć voze na jednom točku Ulicom kralja Milana, vlasnike pasa koji puše i gledaju na drugu stranu dok se “Laki” uneređuje po ulici, radnice u pekarama koji vam uz burek daju tupe noževe i viljuške koje se krive...I tako dalje, ne mogu svega da se setim. Ali, da završim u Balaševićevom stilu, s jednom ličnom porukom Beogradu: Tebe volem, to je fakat!BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]