Iako je Aleksandar Baucal, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu, tokom vaskršnjeg “Utiska nedelje” mnogo toga što nam se upravo događa objasnio tzv. “kratkim testom normalnosti”, čija je suština da to isto zamislite u nekom drugom iole normalnijem okruženju, na mene je mnogo jači utisak ostavio njegov opis svega ovoga kao “života u piramidalnoj štednji”.
“Svi znaju da ne valja, svi znaju da jednom mora da pukne, ali većina na to pristaje, nadajući se da će oni bolje proći od drugih”, tako je, ako sam dobro zapamtio, profesor Baucal prikazao aktuelno “bujanje nenormalnosti”.
Ove godine se navršavaju tri decenije od godine u kojoj su propale obe najvažnije piramidalne strukture u Srbiji, pa su na njihovo pominjanje najverovatije reagovali samo vremešniji gledaoci ove kultne emisije. Kad je u februaru 1993. zbrisao Jezdimir Vasiljević, navodni gazda “Jugoskandika”, u “Vremenu” su na naslovnoj strani objavili: “JEZDA OTIŠAO DAFINATIVNO!”
Time je najavljeno i ono što će se uskoro dogoditi sa “Dafiment bankom”, čija je navodna gazdarica bila Dafina Milanović. Imao sam nesreću da lično upoznam oboje, “gazda Jezdu” kad je jednog dana došao sa torbom punom para da kupi akcije Deoničarskog društva “Borba”, a tadašnju “srpsku majku” kad joj je guverner Narodne banke Dušan Vlatković uskratio tzv. “veliko ovlašćenje”, pa se ona slikala kraj sefa prepunog deviza, što bi trebalo da umiri stotine hiljada uznemirenih „štediša“…
Pre toga smo štampali kartu Beograda, na kojoj su posebno naglašene ekspoziture ove banke, o čemu smo u kancelarijama u nekadašnjem restoranu “London” pregovarali sa Dafininim “savetnicima” Branom Crnčevićem i Mihaljem Kertesom (prvi za medije, drugi za bezbednost). Već tada mi je bilo jasno da je piramidalna štednja još jedan državni projekat otimanja para od zaluđenog naroda (od Zajma za preporod Srbije, preko stare devizne štednje do svetski rekordne hiperinflacije), zbog čega je gospođa Milanović u drugom dnevniku Televizije Beograd bila češće od mnogih spikera…
Samo uz takvu medijsku potporu i konstantno ispiranje mozgova bilo je moguće da se jedan naš kolega iz “Borbe” svima popne na glavu pričom kako je jedne večeri stao u red kod Učiteljske škole da bi mu u već pomenutom “Londonu” upisali mesečnu kamatu, od nekih deset do dvanaest odsto. “Red je bio skoro pola kilometra, ali smo se stalno gegali k’o patkice, i svi smo veoma brzo uspešno obavili posao”, pričao je usplahireno kad se vratio na slavu našeg kolege, sa koje je odjednom nestao.
Osim televizije, na mnoge je uticalo i vešto lansiranje brižljivo pripremanih abrova i poluistina, pa su odjednom svi imali nekog rođaka ili znali nekog komšiju koji je podigao velike pare posle samo nekoliko meseci “štednje”. Tome je podlegla i moja tada 70-godišnja mama Janja, o kojoj dva dana nismo imali nikakvih vesti, dok je strpljivo sedela na šamličici u redu ispred Stadiona JNA… I dok je trećeg dana nije pregazio „stampedo“ nervoznih sapatnika…
Da ne dužim više, imaće svako od nas starijih poneku priču na ovu temu. Kao što inače biva, dobra fotografija kazuje više od hiljadu reći, pa u tom smislu pažljvo pogledajte trenutak koji je ovekovečio moj prijatelj Imre Sabo. To je takođe jedan od redova iz devedesetih godina prošlog veka, možda baš prema “Dafimentu” na tadašnjem Trgu Republike, samo je “Čarobnjak iz Oza” bio jedan drugi voljeni, sveznajući i svemogući predsednik!
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
