Piše Ivan Mrđen: A kako ste Vi danas?

“Malo mi dosadilo sve ovo. Blokade, pandemija, epidemije ludosti i gadosti. Doktori i političari. Analitičari i rijalitičari. Voditelji žednih preko vode i krotitelji ljudskih emocija. Putnici namjernici i kočničari lokomotiva razvoja. Navijači kriminalci i navijači kriminalaca. Prisilno izliječeni kladioničari i zaraženi političari. Precvale prostitutke i tek izrasle starletice. Pet G mreža u zemlji nepismenih, pametni telefoni u rukama priglupih…”

I još je dodao niz paradoksa naše svakodnevice, ako nekome baš nisu najjasnije njegove metafore: “Za dom spremni u neočišćenoj kući, s kokardom na čelu u Evropu. Sveto pismo u ruci, pornografija u džepu. Otvorena vrata, zatvorena pamet. Toplo pivo i hladno srce. Ceca i Jeca u ministarstvu kulture. Sudovi po babi, tužioci po stričevima. Hrana bez mirisa, piće bez ukusa. Hiljadu kanala i nijedan pristojan program…

Poslanici u skupštini i poslanici na ulici. Juče bez danas i danas bez sutra. Četnici koji su oslobodili Beograd i partizani koji su poslije pedeset godina izgubili rat. Pametni ljudi u mišjim rupama, miševi na vlasti. Izbori koji dolaze i šanse koje prolaze. Književnici s neobjavljenim djelima i političari s sabranim nedjelima. Igre bez granica i granice gdje im mjesto nije. Rad bez plate i plate bez rada…”

Ima toga još, neće mi zameriti poštovani kolega što ću ga citirati do kraja, jer ovo “vanredno stanje i redovno laganje” prepoznajemo na sličan način: “Automobili bez kočnica i putevi s rupama. Mucavi govornici , nepismeni novinari. Trava bez kose i njive bez traktora. Uredna stolica a neuredan um. Laž s pokrićem, kazna bez zločina. Zatvorene škole, otvorene kafane. Sport bez igre, igra bez muzike. Uši koje ne čuju , oči koje ne vide. Jezik bez gramatike, matematika bez računa. Tuneli bez izlaza, kuće bez ulaza…”

* * *

Kad se sve to pogleda tako đuture i na gomili, teško da iko s nešto malo mozga i duše može reći da je dobro i da ga sve to uopšte ne dotiče, još manje zabrinjava... Najmanje na to, po mom mišljenju, imamo pravo mi koji se što redovno što s vremena na vreme “obraćamo naciji”, kako je za svoje komentare govorio naš kolega Stojan Drčelić (1964-2022). Zato su valjda objave po društvenim mrežama većine mojih istomišljenika sve duže, sve uopštenije i sve pesimističnije.

Kad je postalo nemoguće jasno sagledati celinu događaja, onda se nekako svi uhvate za neku budalaštinu, poput ove nesretne zastave u svim crveno, plavo, belim nijansama... Kad je Sizifov posao razumeti kakafoniju javnog govora, onda po pravilu glavna tema postane najveća glupost, poput one nesretne brbljanićke i čuvenog “ko se lača mati”...

Tom krpom za Ginisa prekriven je jedan sve u svemu nepotreban i žalostan defile poslednjih ostataka uspomena na vojsku, diplomatski fijasko “vrhovnog komandanta” i potpuno odsustvo bilo kakve vizije u čijim rukama i na čijoj strani bi bila sva ta skupo plaćena tehnika, ako bi se, ne daj Bože, ostvarile slutnje da će se poslednji rat na prostoru bivše nam zajedničke otadžbine/domovine voditi na ulicama srbijanskih gradova i varoši.

U tom smislu najviše ohrabruje uverenje da mnogi od momaka iz paradne kolone koji su usput pozdravljali “pumpadžije” nisu voljni da poput pravih i lažnih žandarma i policajaca udare na sopstvene komšije i rođake.

Baš kao što se onomad pokazalo da je trodnevni “najveći miting u istoriji”, onaj posle 15. marta, bio praktično poslednji dan Srpske napredne stranke i minus beskonačni datum osnivanja nečega što bi trebalo da je zameni. Ali, umesto o tome većina komentara po društvenim mrežama se lačamlatila neusmenom predsednicom parlamenta, eventualno onima što pokradoše one silne plastične stolice...

* * *

I tako od događaja do događaja, ostane samo poneka “koska” za glodanje, sve dok se ne okonča završna pljačka oko one izložbice u Surčinu, dok se ne ućutkaju i obeshrabre i najuporniji “blokaderi” i dok se sve što je nanizao Kurtović ne prihvati kao “nešto sasvim normalno”.

Zato ću ponoviti njegovo pitanje: “A Vi? Kako ste Vi danas?!”