0
“A Vi? Kako ste Vi danas?!” Tim pitanjem završio je pre nekoliko dana svoj tekst na Fejsbuku moj prijatelj Zoran Kurtović. Uz napomenu, odmah na početku, da on lično ovih dana “nije baš sasvim svoj”.
“Malo mi dosadilo sve ovo. Blokade, pandemija, epidemije ludosti i gadosti. Doktori i političari. Analitičari i rijalitičari. Voditelji žednih preko vode i krotitelji ljudskih emocija. Putnici namjernici i kočničari lokomotiva razvoja. Navijači kriminalci i navijači kriminalaca. Prisilno izliječeni kladioničari i zaraženi političari. Precvale prostitutke i tek izrasle starletice. Pet G mreža u zemlji nepismenih, pametni telefoni u rukama priglupih…”
I još je dodao niz paradoksa naše svakodnevice, ako nekome baš nisu najjasnije njegove metafore: “Za dom spremni u neočišćenoj kući, s kokardom na čelu u Evropu. Sveto pismo u ruci, pornografija u džepu. Otvorena vrata, zatvorena pamet. Toplo pivo i hladno srce. Ceca i Jeca u ministarstvu kulture. Sudovi po babi, tužioci po stričevima. Hrana bez mirisa, piće bez ukusa. Hiljadu kanala i nijedan pristojan program…
Poslanici u skupštini i poslanici na ulici. Juče bez danas i danas bez sutra. Četnici koji su oslobodili Beograd i partizani koji su poslije pedeset godina izgubili rat. Pametni ljudi u mišjim rupama, miševi na vlasti. Izbori koji dolaze i šanse koje prolaze. Književnici s neobjavljenim djelima i političari s sabranim nedjelima. Igre bez granica i granice gdje im mjesto nije. Rad bez plate i plate bez rada…”
PROČITAJTE JOŠ:
Ima toga još, neće mi zameriti poštovani kolega što ću ga citirati do kraja, jer ovo “vanredno stanje i redovno laganje” prepoznajemo na sličan način: “Automobili bez kočnica i putevi s rupama. Mucavi govornici , nepismeni novinari. Trava bez kose i njive bez traktora. Uredna stolica a neuredan um. Laž s pokrićem, kazna bez zločina. Zatvorene škole, otvorene kafane. Sport bez igre, igra bez muzike. Uši koje ne čuju , oči koje ne vide. Jezik bez gramatike, matematika bez računa. Tuneli bez izlaza, kuće bez ulaza…”
* * *
Kad se sve to pogleda tako đuture i na gomili, teško da iko s nešto malo mozga i duše može reći da je dobro i da ga sve to uopšte ne dotiče, još manje zabrinjava… Najmanje na to, po mom mišljenju, imamo pravo mi koji se što redovno što s vremena na vreme “obraćamo naciji”, kako je za svoje komentare govorio naš kolega Stojan Drčelić (1964-2022). Zato su valjda objave po društvenim mrežama većine mojih istomišljenika sve duže, sve uopštenije i sve pesimističnije.
Kad je postalo nemoguće jasno sagledati celinu događaja, onda se nekako svi uhvate za neku budalaštinu, poput ove nesretne zastave u svim crveno, plavo, belim nijansama… Kad je Sizifov posao razumeti kakafoniju javnog govora, onda po pravilu glavna tema postane najveća glupost, poput one nesretne brbljanićke i čuvenog “ko se lača mati”…
Tom krpom za Ginisa prekriven je jedan sve u svemu nepotreban i žalostan defile poslednjih ostataka uspomena na vojsku, diplomatski fijasko “vrhovnog komandanta” i potpuno odsustvo bilo kakve vizije u čijim rukama i na čijoj strani bi bila sva ta skupo plaćena tehnika, ako bi se, ne daj Bože, ostvarile slutnje da će se poslednji rat na prostoru bivše nam zajedničke otadžbine/domovine voditi na ulicama srbijanskih gradova i varoši.
U tom smislu najviše ohrabruje uverenje da mnogi od momaka iz paradne kolone koji su usput pozdravljali “pumpadžije” nisu voljni da poput pravih i lažnih žandarma i policajaca udare na sopstvene komšije i rođake.
Baš kao što se onomad pokazalo da je trodnevni “najveći miting u istoriji”, onaj posle 15. marta, bio praktično poslednji dan Srpske napredne stranke i minus beskonačni datum osnivanja nečega što bi trebalo da je zameni. Ali, umesto o tome većina komentara po društvenim mrežama se lačamlatila neusmenom predsednicom parlamenta, eventualno onima što pokradoše one silne plastične stolice…
* * *
I tako od događaja do događaja, ostane samo poneka “koska” za glodanje, sve dok se ne okonča završna pljačka oko one izložbice u Surčinu, dok se ne ućutkaju i obeshrabre i najuporniji “blokaderi” i dok se sve što je nanizao Kurtović ne prihvati kao “nešto sasvim normalno”.
Zato ću ponoviti njegovo pitanje: “A Vi? Kako ste Vi danas?!”
