Piše Ivan Milićević: Kud' si tačno pošla, Željka!?

Kratak opis i podsećanje na ključne tačke iz njenog profesionalnog opusa, koje su takođe opozicionari objavili na mrežama, bili su sasvim dovoljni da detoniraju stotine korisnika. Danima su „celivali“ pomenute fotografije redom osuda, redom uvreda, vulgarština, kletvi i na kraju naravno - pretnji. Ogorčenje, bes i revolt, koji su u potpunosti bili opravdani, posebno pod okriljem aktuelne društvene krize, brojne korisnike doveli su na samu ivicu dozvoljenog ponašanja i pod direktnu opasnost od mogućeg procesuiranja.

Zbog toga nije naodmet podsetiti sve one opravdano ogorčene, posebno komentatore, da su pretnje i ugrožavanje bilo čije sigurnosti krivično delo, kao i da osim nepotrebnog pakla koji bi napravili sebi od života, istovremeno stvaraju idealni okvir u kom bi individue poput tužiteljke Nikolaidis, iz mesta bile proglašene žrtvama. Posebno u društvu i državi koja kubistički-proizvoljno tumači zakone i selektivno sprovodi pravdu, dok pred naletima iskonskih izopačenosti, ne uspeva da odoli ni semantika službenog nam srpskog jezika.

Ono što je do juče bila najobičnija kletva tipa „Crk‘o dabogda“ ili najnebitnije dobacivanje poput onog „Zar ste vi još živi?“, danas se mahom tumače kao najteži oblici pretnji, za koje sleduju hapšenja na spavanju i drakonske kazne. U takvim okolnostima treba se zapitati da li je individua, koja je zajedno sa svojim dojučerašnjim pajtosom, „grobarom srpskog tužilaštva“, kako ga isti oni opozicionari opisuju podjednako precizno, kao jedna davno ogoljena paradigma zarobljenih i razvaljenih institucija, posle svega što je učinila, zaslužila da joj iko, ikad, igde, učini toliku uslugu, i obezbedi joj status žrtve velikomučenice?

Činjenica da se uopšte pojavila na protestu, jasno implicira da tužiteljka nesumnjivo računa na nacionalnu amneziju, a na koju se oslanjanju i pozivaju i njoj slični, svaki put kad im se postavi pitanje "šta će biti s tobom kad se ovo ludilo završi?". Osim ovog empirisjkog ubeđenja, u slučaju tužiteljke Nikolaidis prisutan je još jedan "religijski okvir"- da je podnošenjem ostavke na mesto rukovodioca antikoruptivnog odeljenja VJT, kao i sukobom, a potom distanciranjem od Nenada Stefanovića (posle javne svađe oko žurke, ali stvarno) , abolirala sebe od svega što je prethodno radila i u čemu je učestvovala.

Da, ona zaista u to veruje. Čak i posle "probe" koju je sprovodila na nezavisnim medijima, a odakle su joj stigle jasne poruke da od takve abolicije nema ništa. Podnošenje ostavke je njena lična i privatna stvar, a iskorak u korist javnog interesa, zaštite zakonitosti i pravne države je nešto sasvim drugo. Do danas, takav potez nije povukla, a nezavisnim novinarima je uzvratila tužbama.

A onda otišla na protest. Aplauz nije očekivala svakako, ali jeste da će ostati neprimećena. Kad ono...

Reakcije na njeno prisustvo, odnosno objave opozicionara na mrežama, među kojima je svakako bilo onih neprimerenih, jasno ukazuju da modeli ponašanja skloni olakom zaboravljanju, "praštanju", te nemom posmatranju, a samim tim i prećutnom odobravanju "preletanja i prestrojavanja", nisu više sastavni deo našeg folklora.

Za aktuelne nosioce društvenih promena,  čiji su svetovi apsolutna misterija ovdašnjim ostarelim sociopatama, pojam amnezije, oprosta, zaborava ili žmurenja, nije opcija. Posebno u slučajevima osoba koje su direktno učestvovale i doprinosile kršenju zakona, ukidanju institucija, kao i progonu onih koji su se tome suprotstavljali.

A ovde je upravo reč o osobi koja je svesno uzela učešće u organizovanom progonu inspektora Slobodana Milenkovića, koji je razotkrio „Jovanjicu“. Osobi koja je tog istog inspektora pokušavala da hipnotiše svojom šoljom za kafu sa logom BIA, ne bi li mu, valjda, poslala jasnu poruku ko stoji iza nje, dok istovremeno iz njega pokušava da izvuče spiskove s imenima doušnika i druge poverljive informacije.

I dok Uduženje tužilaca osuđuje opoziciju zbog objava u kojima se targetira tužiteljka Nikolaidis, ali i besne građane koji joj ugrožavaju bezbednost , nama ostalima se nameće pitanje da li je ona ikad razmišljala o policajcima koje je ganjala, te da li je učestvovala kolektivnom ugrožavanju njihove sigurnosti? Da li je mislila o njihovoj bezbednosti kad su se obreli u zatvoru, među onima koje su lično, tamo ranije poslali? Da li je mislila o tome šta se sve pisalo o njima po mrežama, dok je ona "proveravala" navode, čuj sad - Dijane Hrkalović o tome da je Milenković diler?

Nije mislila, šefovala je - antikoruptivnim odeljenjem, u kom su, kako smo nedavno saznali, baš u njeno vreme,  tavorile po fiokama okončane istrage i čekale spoljne naloge za hapšenje. Umesto Grčića i Stajića, proganjala je i Milenkovićeve inspektore, posebno se ističući u trenutku, kada je, podsetimo, provalila u kabinet koleginice koja je bila na odmoru, otela joj predmet i podigla optužnicu. Držeći stranu tajnim službama i njihovom projektu. Osoba koja je uzela učešće u progonu koleginica Bojane Savović i Jasmine Paunović i to tako što je dokumentom za koji je kasnije tvrdila da je falsifikat, Nenadu Stefanoviću obezbedila alibi i spasla ga disciplinske odgovornosti. Do danas ne isterujući na čistac čitav slučaj.

Osoba čiju radnu biografiju krase i impozantni podaci iz prethodne decenije, kad je postupajući u Osnovnom tužilaštvu u Pančevu odbacila prijavu Vojnog sindikata protiv dvojice generala, zbog ustupanja streljane kasarne osobama iz kriminogenog miljea – Belivuku i njegovim saradnicima. Ostaće upisana i kao osoba koja je porodicu jedne žene, Marijane Jojkić (30), majke dve bebe i žrtve lekarskog nemara u pančevačkoj bolnici, hladnokrvno ubeđivala da to što je neko izgubio presudu u pisarnici, a ona propustila da u roku podnese žalbu na presudu optuženom lekaru, neće imati nikakav uticaj na postupak...

Ovakvoj osobi ne treba bilo ko da prati.

Dovoljno je - zapamtiti je.