Bio bi zaista zločin jednu kolumnu ne nazvati po pesmi Branimira Džonija Štulića, koji je u sumraku komunizma, u zemlji koja se spremala na harikiri, sa svojom Azrom tako dobro prašio. Naslov i odgovara trenutku, kada se užas nadvio nad silovanom Srbijom i čeka da je do kraja proguta. Da li se plašim? Ne!!! Da li očajavam? Ne!!!
U svemu vidim jednu simboličku pravdu. Sede glave jednom trebaju do kraja da satru mladost ove zemlje. Godinama su je slale u unapred izgubljene bitke, dok su sede glave ljubile Slobine slike i bacale bukete cveća na tenkove natrpane mladošću, kasnije pržene po Vukovarskim ulicama. Onda su preuzele glasačke listiće i nastavile da ispraćaju decu i unuke u pečalbu po restoranima tuđih zemalja. Da li sam ljut na sede glave? Ne!!!
Sve je to neka kosmička pravda. Nekada je u Istočnoj Srbiji, u Dinarskom kraju i Crnoj Gori, kažu, postojao jedan običaj. Lapot. Prikoljiš. Pustevovanje. Običaj da mladi potomak uz prisustvo celoga sela svog starog, često uz proju ili pogaču na glavi, satire maljem ili toljagom. Ne ubih te ja đede, no ova pogača na glavi. Senicid. Gerontocid. Slične običaje su imali razni narodi na ovoj planeti. Indijanci, Skandinavci, Japanci… Ali nigde se stari tako uspešno ne svete ubicama kao ovde. U zemlji kontra-lapota. U zemlji u kojoj baka unuci kaže da više voli svog mučitelja od nje. Ustao bih, poljubio je i ni na grobu je ne bih obišao više.
Šta će se promeniti kada užas konačno zavlada? Pa ništa. I dalje ćemo da budemo Bangkok u Evropi. Mesto sa najjeftinijim alkoholom, drogama, ženama u ovom kraju sveta. I dalje će neki klipan pola godine da drži novogodišnju rasvetu u gradu da bi „turisti“ bolje uživali. Nisu to turisti, prijatelju. Oni obilaze rezervat sa jeftinom lovinom. Oni su predatori. A mi jeftine gnu antilope.
Ne ljutite se na sede glave. One samo imaju ispravan osećaj da su dobar deo svog života prelako prošle. Prelako dobili stanove, prelako se vozile kakvim-takvim automobilima. Prelako letovale. I čude se sada zašto živite od njihovih penzija, stanujete sa njima. Ako je već tako, onda su one šef parade. Ima da igrate kako one kažu. Nema ljutnje.
Pitanje svih pitanja je šta ćete VI da uradite tim povodom? Da tapšete meni na ovim hrabrim rečima? Da kažete, „Ćuti mogu da budu zajebani?“. Može da bude još gore? Za koga, svi su isti? Za bivše, sadašnje? Svoje ili njihove? Prijatelji, saberite se! Ni za jedne ni za druge. Ignore! Za par godina iznedrite pokret koji će sve da ih počisti. Ako i on kasnije zajebe, onda dići avion i ovo sve zaliti napalmom. Konačni lapot!
Do tada, ja sam kupio dva para lisica. Ne znam o čemu vaš perverzni mozak sada razmišlja ali ja znam kako ću da ih upotrebim. Užas je moja furka…
Dragi prijatelji, pomozimo ljudima koji su ostali bez posla zato što su imali obraz i kičmu. Navedeni računi se vode na mene. Sav prikupljen novac će biti upućen Aleksandru Obradoviću, otpuštenim niškim žandarmima i dvema profesorkama iz Bele Crkve. Pokažimo solidarnost prema ljudima koji su u životu samo jednu grešku napravili – bili su časni.
Dinarski
265000000576857940
Devizni RS35265044000005631664
EUR SWIFT/BIC. RZBAATWW
USD SWIFT/BIC. RZBAATWW
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare