Piše Dejan Žujović: Road to nowhere

I, kuda smo to mi krenuli? U kapitalizam, recimo? Da li to podrazumeva da neko ima sve, a neko ništa? Normalno je da radnici svoju egzistenciju rešavaju samoubistvom? Da po kućama pronalazimo od gladi umrle penzionere? Da nam radnici seku prste u sudnicama? Da nam seljaci umiru od besparice zbog malinarskih, mlekarskih i sličnih kartela? Je l’ to taj kapitalizam? Hajde, neka mi dođe Čada, ili neki drugi neoliberalista u tašni, mašni, da mi objasni kako sam ja doktor i kako se ne razumem u te stvari. Dramaturg sa najvišim dometom drame u Hit-tvitu da me postrojava? Teško rođaci.Setite se kako su nam reformu bankarskog sistema lepo objašnjavali slobodnim tržištem i konkurencijom. Šta se dogodilo? Kartelsko udruživanje, dogovaranje i kamatni sistem na nivou reketaša. Kamate na nedozvoljeni minus u kome je cela Srbija su bile i više nego kod lokalnog kamatara. Poljoprivreda? Korumpirani političar otvara hladnjaču na ime nekog eksera. Dogovara se sa ostalim lopužama oko otkupne cene. Seljaku ostaje ili da pojede to što je proizveo ili svinjama da baci. Je l’ to taj kapitalizam? Kako odgovoriti na ovo i na million mogućih drugih primera? Državom. Ne ovom sada, mi je nemamo trenutno. Državnom ili opštinskom hladnjačom koja će da ponudi realniju otkupnu cenu. Mora. Neko treba da ih glasa dogodine. Onda će i seljak da ima merljive parametre kojima procenjuje rad svog opštinara. Bankom u većinski državnom vlasništvu. Šta mislite, zašto je svaka morala da bude prodata? Koncept neoliberalizma je predviđen za nas, određene za istrebljenje.Kuda smo pošli sa zdravstvom? Naši lekari su u rangu sa najvećim stručnjacima sveta. Neki jesu, tačno. Ali malo koja zemlja ima ovako neravnomeran razvoj zdravstva. Dok invazivni kardiolozi spašavaju ljude kao na klinici Mayo, velikoj većini stanovništva nije dostupna elementarna zdravstvena zaštita. Ljudi moraju da putuju desetine kilometara radi najobičnijeg pregleda. Naše seoske ambulante su zatvorene, devastirane. A broj nezaposlenih lekara raste. U Grčkoj bi bili poslati na neko od ostrva u sklopu staža. U Norveškoj iznad polarnog kruga. A posle par godina mogu da biraju kako će njihova karijera da se kreće. A mi?Kuda smo krenuli sa prosvetom? Dualno obrazovanje? Bolonja? Privatni fakulteti? Da vam otkrijem veliku tajnu. Ako imate malo sporijeg člana porodice, spremite kao ljudi 3.5-4 hiljade evra, biće akademski građanin. Sa fakulteta sam izašao da jednu injekciju nisam dao, a bio sam dobar student. Sve su me to naučile medicinske sestre mog tadašnjeg Doma zdravlja. Sećam se poštovanja sa kojim je moja majka razgovarala sa tadašnjom učiteljicom. Da li smo zadovoljni? Prosvetni radnici? Deca? Roditelji? Ko je zadovoljan?Ovako bih mogao da pišem o svakom segmentu života i društva. O sebi i o vama. Našim sudbinama.Kuda smo pošli sa državom? Da li ta tvorevina, osmišljena da nas objedini radi lakšeg funcionisanja, bezbednosti i prosperiteta, radi svoj posao? Da li ste bezbedni? Koliko ste puta čuli “Imaš decu…”? Da li ste sigurni da neki junak neće i vama lomiti ruke i ukucavati glavu u beton? Da li verujete onom nesretnom Rebiću i u efikasnost i nezavisnost policije? Kuda smo pošli sa granicama naše zemlje? Hoće li neko najboljem studentu svih vremena da pročita prvu stranu Ustava? Hoće li neko Patrijarhu da objasni gde je Peć? Hoćemo li našu decu da šaljemo dole, sa nadom da će Albanci da se dezintegrišu, kao u nekom lošem američkom filmu? Shvatate kompleksnost? Šta je do sada bio odgovor države? Marko Đurić? A o svemu tome pregovara čovek za koga sve možeš da kažeš, ali ne i da je stabilan.Kuda smo to krenuli? Ima li zrna sigurnosti u ovoj zemlji za vas? Pa čega se to još bojite? Da ne dođu oni prošli? Neće, obećavam vam. Ti radnički prsti su sečeni u njihovo vreme. Postavili su jedinice mere za bahatost koje njihova sadašnja ružna braća samo multiplikuju. Ne postoje ni prva ni druga Srbija. Postoji samo NAŠA Srbija. Srbija dobrih, pristojnih ljudi. Obrazovanih. Vrednih. Dobrih domaćina. Marljivih seljaka. Čestitih nastavnica. Vrednih lekara. Vaspitanih policajaca. Lepih žena i gradskih mangupa. Nekada veselih ljudi. Ljudi koji su znali da zapevaju. Da pomaze po licu. Stranci su nas nekada gledali sa ljubomorom u očima. Sada kao urođenike. Jeftine i glupe. E pa, neće doveka…We’re on road to nowhereCome on in side…Dragi prijatelji, pomozimo ljudima koji su ostali bez posla zato što su imali obraz i kičmu. Sav prikupljen novac će biti upućen ljudima koji su egzistencijalno ugroženi zbog nehumanih reakcija režima. Pokažimo solidarnost prema ljudima koji su u životu napravili samo jednu grešku - bili su časni.Raiffeisen banka ADDinarski 265000000576857940Devizni RS35265044000005631664