Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Priznajem. Kada odem sa ortacima u kafanu neke pesme me baš bacaju u sevdah. Ne naručujte "Stani, stani Ibar vodo" niti Džejovu "Nedelju", jer je verovatnoća da će da se zove interventna opasno visoka. Uz ovu naslovnu samo se dobro veselim. Ali, kada je slušam trezan druge slike mi idu glavom. I nisam veseo.

Mislim da je svojevremeno Tijanić izjavio da Srbi pamte kao kokoške, 13 sekundi. Jedne godine sam u Cvetkama, u svojoj vikendici, želeo da proverim tu izjavu. Od dva navedena subjekta živina mi je bila veći izazov, jer za ove druge sam već imao bezbroj potvrda. Matorci su te godine gajili ćurke. Otišao sam do njihovog kaveza i jednoj od njih pružio upaljenu cigaretu. Nesrećna ćurka je kljucnula žar, i stresla svojom glavom jer se opekla. Čučeći, okrenuo sam se od nje, ponovo pripalio cigaretu, sačekao par sekundi i onda joj je ponovo pružio. Ponovo je kljucnula žar cigarete i stresla glavom. Sve ovo sam ponovio par puta i kada sam shvatio da će ćurka sve vreme da radi ono što nije dobro za nju, jer verovatno ne pamti prethodni ishod, odustao sam od eksperimenta.

Zašto imam osećaj da mi neko nešto duguje? Zato što moj život nije tekao kako treba, ma koliko se trudio da budem dobar sin, dobar student, dobar čovek. Kada sam iz provincije došao u Beograd bio sam njime fasciniran. Imao sam utisak da ću da eksplodiram od milion stvari kojima je taj gospodski grad želeo da me nauči. Koncerti odličnih svetskih bendova, prepune knjižare, specifično, ležerno posmatranje života. Obaveze na fakultetu, masa novih lica sa svih strana.

A onda kreće sunovrat. Beograd od jedne centralnoevropske metropole postaje najveća Guča u Srbiji. Novca sve manje, hrana u studentskoj menzi sve lošija i oskudnija. Najbolji drug mi kopni na moje oči, shvatam da gladuje i da deo svoje porcije ustupa svojoj ljubavi. Najglasniji na političkoj sceni su neki likovi sa čudnim naglascima. Jedan debeli i jedan anoreksični, koji često razvlači dok priča i pokušava da simulira naglasak Krajišnika. Prikupljaju dobrovoljce, a nisam imao utisak da bi deset sklekova mogli da urade. Ne primam se, naravno. Poštujem onoga ko kaže „Za mnom, junaci“, a ne „Napred junaci“. Ratuje se. A nismo u ratu. Bar tako kažu. Ali upadaju i u studentske domove i odvlače momke. Prodavnice prazne. Roditelji primaju po pet maraka. Upalih očiju su. Više puta dolazim sa teškim podlivima po telu. Ne štede žandari iz unutrašnjosti. Krivo mi zbog majčinih suza. Počinje Kosovo. Moji najbolji prijatelji vraćaju se sedi sa Košara.

Kada dođete na novo groblje u Kraljevu, par prvih redova je popunjeno mojom generacijom. Decom koja nikoga nisu mrzela i nikome ništa dužna nisu bila. Za razliku od ekipe koja ih je tu pobola, ali ih nikada nije obišla. Kao ni momke u maskirnim uniformama u Rudu, bez ruku i nogu, ali i bez proteza i budućnosti. Sa kesama pomorandži koje su im donele časne sestre iz Grčke pod svojim nogama oni pevaju „Tamo daleko…“ Plačem. I shvatam da počinjem da mrzim. Da neću da zaboravim. Da neću da oprostim.

Ta perverzna želja za igranjem tuđim životima, dečaka koji je očigledno trpeo vršnjačko nasilje, lepo se održala i do naših zrelih godina. Kao što je Srbin trebalo da gine po tuđim vrletima jer se ekipa malo zacrtala po salvetama, uz ćevape i kurve, tako i danas moje kolege očekivano treba da poginu, jer se ekipa zaigrala sa kockama i prskalicama. Mi smo ulagali u njih. Jesi, rođače. Uspeo si svojim ulaganjem da od mene napraviš nešto što moja majka nije rodila.

Dug je tu. Meni dođeš dva života. Moju mladost i moj karakter. Možda ja to nikada neću naplatiti. Ali znam čega se ti najviše plašiš. Onoga na čemu si tako lepo jezdio. Zaborava. A veruj mi, vas nećemo ni trinaest sekundi da pamtimo. Pitaj onoga ispod lipe.

Dragi prijatelji, pomozimo ljudima koji su ostali bez posla zato što su imali obraz i kičmu. Navedeni računi se vode na mene. Sav prikupljen novac će biti upućen Aleksandru Obradoviću, otpuštenim niškim žandarmima i dvema profesorkama iz Bele Crkve. Pokažimo solidarnost prema ljudima koji su u životu samo jednu grešku napravili – bili su časni.

Dinarski
265000000576857940

Devizni
RS35265044000005631664

EUR SWIFT/BIC. RZBAATWW
USD SWIFT/BIC. RZBAATWW

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare