Piše Dejan Žujović: Caspian

Kolumne 06. jun. 202116:48
Podeli:
Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Svakoga jutra oko pola šest, ispod moga prozora, počinje da se oglašava par gugutki. Turskih golubova, kako se još zovu u narodu. Ustajem, stavljam džezvu na ringlu i spremam kafu. Neko bi rekao tursku, neko domaću. Vrlo često, iako je nezdravo, svoj dan započinjem burekom. Duh Istoka se meša sa mojim slovenskim bićem svakoga dana. I onda otkrijem ovog momka. Asadija. I odem još dalje na Istok. U brda Persije, uz njištanje i topot konja. Kada sam se dogovarao sa Nenom i Nebojšom iz Čuvara Šare da posetimo Štrpce ovoga vikenda, nisam znao da će ova stvar da bude zvučna podloga te avanture. U ranu zoru, sa Brankom i Salimom krećem put Kosova.

Ceo petak provodim sa drugarima. Pravim malu anketu koliko poznajemo srce Srbije. Koja je valuta plaćanja na Kosovu? Koje su mreže mobilne telefonije? Da li mogu da uđem sa pasošem, ličnom kartom i da li mi je potreban PCR test ili dokaz o vakcinaciji? Niko ne zna odgovor ni na jedno pitanje. U vreme satiranja informacijama mi ne znamo ništa o Kosovu. Ali, neko bi dao za njega život, a neko bi ga dao za tapšanje po glavi. Krećem bez ikakvih predubeđenja, vođen radoznalošću i željom da upoznam ljude koji se bore protiv izgradnje MHE na Šar planini. I Albance i Srbe. Idem u zemlju velikih pasa i večnog snega.

Naši političari, učeni od gospodara sa Zapada, su majstori terminologije. Administrativni prelaz? Ne druže, granica. Čovek u plavoj uniformi, sa utokom za pojasom, ne kontroliše administraciju. Ne kontroliše, u stvari, ništa. Svojim očima gledam vozače kamiona, koji izlaze iz svojih kabina, skidaju srpske tablice i stavljaju kosovske u međuprostoru prelaza. To isto rade i brojni vozači putničkih automobila. Koliko god razmišljao kako je moguće imati tablice obe strane, i zašto carinici žmure na to, moj mozak ne uspeva da nađe objašnjenje koje ne sadrži u sebi mito, korupciju i kriminal. Ulazimo na Kosovo. Branko prvi šok doživljava na prvoj benziskoj pumpi. Litar dizela je 0.96 evra. Glasno bogorada na to, a ja ga zavitlavam, Ne valja ti Kurti, hoćeš Vučića, a? Sa radnikom se sporazumevam na engleskom, srpski ne razume. Ne smeta mi, ni ja ne znam njegov jezik.

Putevi su dobrog kvaliteta, osim na deonicama sa izvođenjem radova. Autoputevi su odlični, i bez plaćanja putarine su, bar na delu koji smo mi koristili. U Štrpce ulazimo na vreme, stižemo na sam početak planiranog panela u restoranu Lovac. Prisutni nas toplo dočekuju, Nena i Nebojša, ali i lokalni meštani. Neki od njih me pozdravljaju po imenu. Na mene poseban utisak ostavlja direktor Nacionalnog parka Šar planina, Albanac, koji se otvoreno suprotstavljao institucijama i sprečavao izgradnju MHE. Javljam se za reč i iskazujem svoje poštovanje. Zamislite našeg direktora koji se suprotstavlja svom ministarstvu ili investitorima? Priča je identična našim pričama. Tajanstveni investitor dobija odobrenja nadležnih, van svakoga zakona. Lokalna zajednica se buni, sistem šalje oklopnike na nju. Nema razlike između Stare planine i Šare. Nema razlike među nama. Lopov i bahata bitanga nemaju nacionalnost. Mamon je njihov Bog.

Tokom ručka kod divnog domaćina Stevana, kraj rečice kojoj je suđeno da umre u nekoj cevi, upoznajem se sa lokalnim Albancima koji su učestvovali u odbrani svojih reka zajedno sa komšijama Srbima. Sušam čoveka mojih godina koji mi priča o svom hapšenju, višednevnom maltretiranju u uroševačkom zatvoru od strane svog školskog druga, inspektora. Batinama. Aktovki punoj para koja mu se nudi da se smiri. Podeli svojim saborcima. Zove me svojoj kući. Slikamo se, šalimo, bodrimo.

Odlazim na rečicu. Bistru, hladnu, planinsku. Možeš vodu da piješ sa nje. U vodi pronalazim malu, drvenu figuru ovna. Divan suvenir. Orke su već prošle bagerima i teškom mehanizacijom. Cevi su pobodene u zemlju kraj nje. Pitanje je dana kada će bezimena ruka samo da je preusmeri u njih. Isti scenario kao na Staroj planini. Samo ih ovde nije bilo dovoljno. Preko dvesta ROSU pripadnika na pedesetak meštana. Treba im pomoć. Treba im da se priča o njima čuje. Ljudi žive na vodama a njihove česme presušuju. Ovo je samo skroman pokušaj da se glas o njima čuje šire. Podrška starinama koje nemaju više od četrdesatak kila. Ali imaju srce Šarplaninca. Velikog, ponosnog psa sa ovih terena. Znam samo da sledeći put neću krenuti sa jednim autom. Da ćemo pretorijancima da ponudimo svoje šake i svoja tela. U borbi za sutra. Ukoliko želite da vidite slike sa ovog putovanja – bacite pogled na moj FB profil. Da vidite koju lepotu neko želi da gurne u cev. Da uništi imanja i živote toliko meštana. Koji ništa, osim te lepote, nemaju u svojim životima.

Dragi prijatelji, pomozimo ljudima koji su ostali bez posla zato što su imali obraz i kičmu. Sav prikupljen novac će biti upućen ljudima koji su egzistencijalno ugroženi zbog nehumanih reakcija režima. Pokažimo solidarnost prema ljudima koji su u životu napravili samo jednu grešku – bili su časni.

Raiffeisen banka AD
Dinarski 265000000576857940
Devizni RS35265044000005631664

Komentari

Vaš komentar