Piše Ana Vučković: Trčanje

Sve je više trkača, čini se. I ja sam jedna od njih, ali nisam militantni trkač, već klasični rekreativac. Moja veza sa trčanjem nije bila ljubav na prvi pogled. Za početak, nisam sportski tip (ili sam tako mislila), iako je u mojoj porodici mnogo onih koji su se sportom bavili gotovo profesionalno.Tata se bavio boksom, mama košarkom, sestra tenisom, brat američkim fudbalom. Mene je kao dete više zabavljalo da ostanem unutra, jedem puding i gledam školski program, nego da idem napolje i igram se loptom ili jurim. Mislim da su tome krivi i oni koji su mi u školi govorili da sam smotana i tako me obeshrabrivali, jer niko nije toliko smotan da ne bi bio rekreativac, ne mora svako da bude Nađa Komaneči.Bila sam uvek najviša u vrsti, krupna i da, nisam mogla da vežbam na gredi, uvek bih zajahala kozlić, ali nisam bila loša u sportovima s loptom. Ipak, osećala sam odijum prema fizičkoj aktivnosti, pa sam je čak i u periodima kada sam želela da smršam zaobilazila.Bila sam debela grandž devojčica, koja je želela da izgleda kao Ališa Silverstoun ili Liv Tajler, pa sam odlučila da ništa ne jedem i nepomično ležim u krevetu, iako su mi roditelji sportisti rekli kako je mnogo bolje da trčim ili plivam i da tad mogu lepo i da jedem. Zanimljivo je to što se Ališa kasnije baš ugojila, ali i to da Liv Tajler ima polusestru, koja je plus size model i izgleda zapravo kao punija verzija Liv (ona je ćerka Stivena Tajlera i Sirinde Foks, koja se pojavljuje u spotu Jean Genie Bouvija, ali to je za neki sledeći tekst).Kako sam bivala starija shvatila sam kako je, pošto živim blizu Zvezdarske šume i Sportskog centra Olimp greh da to ne koristim i počela sam da trčim ponekad. Bila sam van forme, zadihana, sve me je bolelo i nisam to volela. Ipak, kako je prolazilo vreme sve sam se više navlačila na sam osećaj, bila sam mršavija, lakše sam se kretala i na užasavanje nekih prijatelja, koji po sopstvenom priznanju nisu potrčali od ‘88., zavolela sam ovu nekada omraženu aktivnost.Šta je zajedničko Harukiju Murakamiju i meni? Ok, pisci smo, s tim što je on uspešniji, bogatiji i svi znaju za njega. Ali smo oboje i trkači. S tim što on trči ujutru, kada i piše, i obe ove aktivnosti obavlja svakodnevno. Ja ne trčim svakog dana, ali svakog drugog negde od marta do oktobra sam tu negde na stazi ili u dubini šume.Ne one norveške Bitlsa i samog Murakamija, ali Zvezdarske svakako. Murakami je pokušao da objasni kakva je to magija u trčanju u svojoj knjizi, a ja, kada bi trebalo nekom da objasnim u čemu je štos rekla bih da je to vreme koje izdvojiš za sebe, za kontakt sa sobom, sa mislima, sa opijajućim mirisom lipa koje motivišu (bar mene), vreme za podkaste, liste i emisije, i zato nikad ne trčim u grupama.Svaka čast onima, a sve ih je više koji istog dana, u isto vreme idu zajedno, mere vreme, rekorde, otkucaje srca. I to poštujem, ali to nije za mene. Ja nisam ambiviozan i kompetitivan trkač, volim da sam sama, da osetim kada je vreme, a to je najčešće kasno popodne ili veče, da ostanem koliko želim, a nekad se iznenadim kako posle nekog vremena ni ne mislim, već noge same rade.Potrebne su vam samo dobre patike, brushalter (ako ste žena) i volja da počnete, jer je početak najteži. A ono što dobijete su posložene misli, zgodno telo, manjak bolova u kičmi, ali i osećaj postignuća, što je mnogo lep osećaj.A za dobar osećaj i za trkače i za one koji to nisu tu je knjiga pomenutog Murakamija – O čemu govorim kada govorim o trčanju, film The Loneliness of of the Long Distance Runner, album Born to run i pesma Run run run Velvet Undergrounda. Ipak, moja omiljena trkačka pesma ipak je Soul Stripper AC/DC. Pustite i čućete i zašto.