Piše Ana Vučković: Pivska kraljica

Ne srećem često ovog čoveka, studirali smo na istom fakultetu, nismo bili bliski, ali je on umeđuvremenu postao dobar prijatelj moje drugarice i to je to. Nemam mnogo takvih ljudi u svom okruženju, valjda sam tako birala. Nije ovaj momak neko zlo, potpuno suprotno, on je osoba na mestu, pametan je. Ono što je problem je samo to što nije bilo prilike kada sam bila u njegovom društvu duže od pet minuta da nije podelio lekciju, mudrost ili počeo da nekom protivreči. Vrlo isključiva osoba, koja ne može da se stavi na mesto sagovornika. Istina je samo jedna, a ti naravno nisi u pravu. Ok, nisam, mogu li sad da odem?Prvi put sam se susrela sa njim takvim na jednom filmskom festivalu, a gde je festival tu je i piće. Sa nekom ekipom posle filma smo otišli na piće i tu je bio i on, prepoznao me sa faksa i silno se obradovao. Prokomentarisao je kako sam ranije bila debela, pa da me je zapravo teško prepoznao, ali da su me oči odale. Mislim se, hvala ti prijatelju, piće za tebe na moj račun. Bilo je rano proleće i baš mi se pilo pivo i to ne neki kraftovi, nego neko bazično, zidarsko, klasično pivo sa ukusom piva.I naručujem ja pivo, kad graknu on na mene kako ne smem da pijem pivo da se ne bih ponovo ugojila kao prasica, jer sad izgledam senzacionalno. Zahvalim se ja, mislim šali se čovek i naručim konobaru pivo. Ali poznanik ne odustaje, od piva ću ponovo imati stomak kao na fakultetu, kad sam bila baš bezveze, a sad sam prelepa.Razmišljam, ako mi se nabacuješ, to je baš bizaran način. Predivno je podsećati nekog da je bio debeo, to baš pali. Stigne nama pivo i ja otpijem dva gutljaja, vidim on motri na mene. Aman čoveče, ostavi me na miru. Kažem ja njemu da i da se ugojim ponovo to nije njegova stvar i da ga ja svojom debljinom ili mršavošću ič ne ugrožavam. Kaže mi on da zna, ali da je žalosno da budem debela ponovo kad mogu da budem ovakva normalna. Mogla sam da uđem u raspravu, da mu objasnim kako empirijski potvrđeno u praksi, znam da su ljudi koji imaju problem sa punijim i debelim ljudima iskompleksirani i da ima nešto tamo iza drugo što ih kolje, ali odlučim da završim sa tom pričom.Prođu dve, tri godine. Nedavno, idem ja ulicom i vozim dete u kolicima. Sretnem njega i njegovu devojku, krenem da se lepo javim, on mene skoro pa napadne zašto mi je dete još u kolicima, kako to da ne hoda. Objasnim mu da ne samo da hoda, nego da juri kao furija, ali da voli da se vozi i da praktikujemo da se vozimo kolicima popodne i da taman mogu s nekim i da se vidim i da završim neke stvari, a onda se setim da nemam razloga da se pravdam.Ali on zapeo, deca moraju da se čeliče. Sparta! Htela sam da se našalim, pa da mu kažem da mi je dete možda razmaz i blejač, ali da se bar nisam previše ugojila posle trudnoće, ali sam izbegla. Možda sam mogla da ih pozovem na pivo, haha. Ali odlučim da ipak završim tu priču, jer neki ljudi su neumoljivi, neki ljudi će uvek popovati, imati šta da kažu, i to ne samo svojim prijateljima, nego svima, bilo kome na koga nabasaju.E, a da sam ja nalik njemu mogla sam da mu kažem da ta poslastičarnica gde sede i nije nešto i da na minut odatle imaju starinsku, najbolju. A šta ima da sede u poslastičanici i nabijaju šećer? A i na šta će da mu liči devojka pored toliko slatkog? Za njega znam da se neće ugojiti, visok je, mršav i koščat i hrani se ne slatkim ili pivom, nego time da ti odmah kaže šta to ne valja u tvom životu. I zato sam danas samo prošla, a sigurno je imao toliko toga da mi kaže.